Филип и Лука Дедић: Одрастали смо без привилегија – у нашој породици није негован култ новца, материјалног успеха ни друштвене посебности

Како наглашава Филип, син Милутина Дедића, њихова породица је била уобичајена породица средње класе тог времена.

„То је значило да није негован култ новца, материјалног успеха, или било какве друге друштвене посебности. Зграда у којој смо живели имала је 60 станова и ту су живеле породице најразличитијих социјалних профила - доктора, водоинсталатера, професора итд. Некако смо сви на добар начин били повезани, тако да је у суштини и наш одгој био у складу са тим окружењем. Правила понашања су била иста за све“, објашњава Филип.

Живот на Новом Београду пружао је могућност за дугачке шетње са оцем и одласке на Галовицу.

„Тамо смо одлазили. Он је тамо цртао, а ја бих седео поред њега, гледао шта ради, а понекад бих и ја цртао. Разговори су се водили стално, тачније, највише би то била нека предавања, поуке, подаци и чињенице из историје и историје уметности“, каже Лука Дедић.

Обојица истичу да у васпитању нису имали никакве привилегије. Како их је отац уводио у свет ликовности, код обојице је приметан његов утицај у избору професије, док је мајчина улога била посебна у грађењу односа према свакодневици.

Очев утицај на избор професије

„Мени је био поготово занимљив начин на који је он радио. То је специфичан цртеж који одражава и њега као личност. Цртеж оштар, прецизан, од самог почетка јасан и леп. Волео бих тако и ја, али ја сам другачија личност од њега, тако да је и мој цртеж у неким нијансама другачији.

Везан сам за цртање тушем и пером, то ми је рецимо он усадио. Имао сам ту срећу да сам последњих двадесет година радио као конзерватор и рестауратор на обнови Богоридичине цркве у Студеници. Тамо сам проводио по пет, шест месеци годишње и неуморно бележио мотиве. То је ја мислим његова заслуга, да ја имам интересовање према природи и проучавање природе кроз цртеж и ликовни израз.

Имао сам подршку свих чланова породице у избору професије. Код нас се то подразумевало. Кад нешто желиш, онда те у томе подржавају. И мајка ме је подржавала у свему, оставила је јак утицај на мене. Она је била јака жена, носила је велике терете.

Нешто чему ме је отац научио, то је да не касним на састанке и да се предајем раду неуморно, међутим то ми сада не пада тешко, то ми је сада потреба. Тачније, рад, рад и само рад“, објашњава Лука, а Филип додаје да су родитељи по нарави били доста различити, али да је то тек касније схватио.

„Милутин нас је уводио у свет ликовне уметности, књижевности и музике и током тих сеанси са њим по музејима и концертима обично нас је едуковао. Оно до чега му је највише било стало да код нас развије индивидуалност и нзависност од других околности и људи.

Након развода родитеља, недељом бисмо се виђали са њим. Он је врло пажљиво осмишљавао то време. Јако му је било стало да добијемо што различитије информације, бавио се нашим образовањем.

С друге стране, мајка је имала осећај за свакодневно, била је практична и указивала је на неопходност емпатије и повезаности са другим људима. Некад бисмо недељом одлазили са Милутином на екскурзије, обиласке манастира. Све је то било и поучно и забавно јер је он био духовит човек“, наводи Филип.

Летовање у Шибенику

Милутин Дедић био је сликар културне баштине, али и родног Шибеника у коме се лети у породичној кући окупљала шира породица.

„То је време било јако забавно и необично из више разлога. Баба је била строга, с друге стране стриц и отац су били склони шали, али то памтим као доста интензиван и леп период. То није било раскалашно летовање, то је био некакав режим. Знало се ко је шта требало да ради.

После доручка ја бих морао да читам два сата, то је увек било Милутиново инсистирање, Лука је цртао, а Матија би бесомучно вежбао уз вођство Арсеново, који је често знао да буде веома строг. Након тога одлазили бисмо са Милутином или са Габи, која је била врло брижна и посвећана нама, то су били обиласци природних локалитета, историјских… Милутин је стално причао неке интересантне приче и ми смо то упијали“, присећа се Филип заједничких тренутака проведених у Шибенику.

Милутин Дедић помно је пратио професионални развој својих синова, бележио важне датуме и сакупљао прилоге из медија о пројектима на којима су радили.

„Што се тиче избора професије, Милутин је имао највише утицаја, али ја сам ипак изабрао професију којом се није бавио нико у мојој породици, можда сам подсвесно избегао контролу квалитета, пре свега Милутинову, наравно, али је подједнако и мајка својом пожртвованошћу, уопште доживљајем живота, такође утицала на мене.

Подршка би увек постојала уколико би се проценило да сам искрен у ономе што сам изабрао и ако ми је стало. Милутин и Арсен су доста прецизно умели да детектују да ли имамо склоности и талента за бављење неким послом. И ту није било попуштања, бруталне истине су биле. А изнад свега је постојала та истина да било који посао који изабереш може да буде добар ако га радиш поштено! И то је била основна реченица коју би Милутин рекао: 'Небитно је шта си изабрао, само гледај да га радиш максимално добро', што подразумева и да волиш тај посао“, закључује Филип истичући вредности које су он и брат понели из породице.

На изложби Милутина Дедића у Галерији РТС ће бити представљени путописни цртежи, слике и цртежи настајали у атељеу, као и његови чувени и изузетно значајни Дневници.