Читај ми!

Воли да црта и игра одбојку, док у међувремену завршава роман о Другом светском рату – десетогодишња Мила каже да је први писац у фамилији

Мила Првановић има 10 година и иде у 4. разред основне школе. Са четири године научила је ћирилицу, са пет латиницу, а са девет почела да пише свој први роман. Иако рођена у ери компјутера, пише својеручно, у свесци, јер, каже, куцање би јој одвукло пажњу и узело инспирацију.

Омиљена књига јој је Анђео са једним крилом домаће списатељице Љиљане Шарац, а почела је да пише „из досаде“. Прво размишља о некој теми, најчешће о девојчицама свог узраста, а онда, ту „прву верзију“ измени и „пренесе на папир“. Сматра да је дар за писање добила рођењем, пошто у њеној фамилији досад није било писаца.

Сасвим обична споља и потпуно необична у дубини душе, Мила плени својом једноставношћу и озбиљношћу с којом разговара, попут великих писаца и искусних говорника. Од својих вршњака, 10-годишњака, можда се, ипак, помало разликује – по броју прочитаних страна.

Реци ми, Мила, како си дошла на идеју да напишеш роман?

-Претпрошле године, када сам била на мору, ја сам размишљала о некој девојчици која воли пливање и има најбољу другарицу. И тако, октобра те исте године, кренула сам да пишем ову књигу. Тада сам имала осам година.

Осам? Нека деца једва да науче да читају, а ти си већ написала књигу, са осам година. Колико си књига морала да прочиташ да би уопште добила идеју да нешто напишеш?

-Ја лети тако доста читам, око десет и више књига. Највише волим да читам неке догађаје из правог живота, такве деце година као ја отприлике. И о томе је моја књига, о стварном животу. И те књиге су ми биле некако мало и инспирација да пишем. Неки догађаји у тим књигама, преокрети и тако. Волим то баш да читам. Има у једној књизи, на пример, једна девојчица је богата и све тако, и онда одједном избаце њеног оца с посла, и онда мора да се пресели. И тако ти преокрети, као у правом животу.

Како си уопште изабрала да то буде роман, да не буду песме, приче...?

-Мени је занимљивије и да читам и да пишем приче о неким девојчицама. И тако некако ми је пало на памет да напишем тај роман о једној девојчици, у пуно поглавља.

Видела сам да си ти са четири године научила да читаш и да пишеш. Ко те је научио?

-Јесам, са четири године сам научила. Па, ја сам сама хтела. Рекла сам: „Мама и тата, ја хоћу да научим да пишем.” И онда су ме они учили ћирилицу, а са пет или шест година научила сам латиницу. Овако кад видим неке знакове, тако питам маму и тату: „Мама, шта ово пише? Тата, шта ово пише?” И онда сам тако некако научила. Свако вече пре спавања мама и тата су ми читали као неке дугачке, нису баш дугачке, од четрдесет страница са сликама, неке Дизнијеве приче, а са пет или шест година читала сам неке као Винксице, нешто тако, не знам шта сам читала. То сам била прво прочитала, мада ми то сад није занимљиво.

А шта ти је сад занимљиво? Да ли догађаји у вези са школом и децом твог узраста или се ту појављују и мало старији?

-Па тако, ти догађаји у правом животу. Ова девојчица у књизи је имала исто година колико сам ја имала док сам писала.

О чему говори твоја књига?

-Та једна девојчица има најбољу другарицу, Вишњу. Та главна јунакиња је Емилија и њен сан је да крене да тренира пливање. Али њени родитељи јој не допуштају, сазнаћете у књизи зашто. И онда она са најбољом другарицом, њена најбоља другарица јој помогне да она крене да тренира пливање. Али се онда суочава са много изазова, страхова и тако. Има тамо неки дечак који јој се смеје, вршњачко насиље јој се дешава тамо.

И онда се она бори са тим?

-Да, са најбољом другарицом Вишњом.

Она прича другарици о свему томе што јој се дешава?

-Да, јер јој је другарица највећа подршка.

Почела си да пишеш роман о Другом светском рату, како сад о томе размишљаш? То је било давно, давно.

-Не знам, нешто ме је натерало тако о прошлости да размишљам. То је једна девојчица која је веома рано изгубила родитеље и онда она живи у сиротишту. И онда она ускоро сазна… Ушуња се у канцеларију директора и нађе своје картоне и прочита да она, у ствари, има сестру која живи далеко. И онда она кришом, ноћу, изађе из сиротишта и крене на пут до њене сестре.

И то се све дешава за време Другог светског рата? Јеси ли ти учила нешто у школи о Другом светском рату?

-Не, па ја сам четврти разред.

Одакле ти онда идеја да то буде баш Други светски рат?

-Не знам, само ми је пало на памет.

Коме прво даш да прочита твој текст кад напишеш, ту прву верзију?

-Ја нисам написала прву верзију, ја сам прву верзију само у мојој глави смишљала, и нисам је никоме причала. И онда, тек кад сам почела да пишем, ја сам мислила: „Па, ова верзија је лоша, смислила сам нешто друго“, мало сам је изменила. И онда, чим напишем прво поглавље, прочитам мами и тати. И онда свако следеће исто читам мами и тати.

Кад седнеш да пишеш, колико то онда у току дана траје?

-Зависи од тога колико је дуго поглавље. Може неко да траје сат времена, а неко могу да пишем два дана.

Онда, значи, седиш два дана по цео дан и пишеш?

-Не, не по цео дан, него ја се и одморим мало. Тако, ако је дуго поглавље – на пример, у мојој свесци, једно поглавље било је девет страна или тако нешто – ја то дуго пишем.

То значи да седиш по два, три, четири сата и пишеш?

-Јесте, јесте, јер ја тако волим.

А имаш ли још неку ваншколску активност?

-Да, баш волим да цртам и играм одбојку. И, наравно, као и сва деца, волим да се дружим напољу са најбољом другарицом и осталим другарицама.

Хвала ти, Мила, на разговору. Било ми је задовољство.

-Ништа. Хвала Вама.

Мила себе с правом сматра писцем, и то првим писцем у фамилији. Осим романа Моћ пријатељства, написала је и бајке, у којима принцезе воде главну реч, и нада се да ће и оне бити ускоро објављене. А роман о Другом светском рату из пера десетогодишње девојчице чекамо с нестрпљењем.

среда, 03. јул 2024.
21° C

Коментари

Dobar tekst, ali..
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Zelja za lepotom
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Bravo
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Miss
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Treba li zabraniti lepotu?
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару