Дугалић о новој функцији на челу УДУС-а: Хајде да у бучна времена будемо – служитељи

Удружење драмских уметника Србије, репрезентативно удружење у култури, окупља више од хиљаду чланова.

Констракта је доста тога у метафорама рекла о томе како држава гледа на уметнике у Србији. Имате ли представу о томе колико Ваших колега нема књижицу?

– Ти проблеми постоје заиста и ја, док се нисам прихватио ове обавезе, нисам имао јасан увид у то. Спорадично чујем да неко има проблем такве врсте, међутим, Удружење драмских уметника Србије би требало да се бави том врстом активности везане за доприносе око медицинског, инвалидског здравственог осигурања, тако да самостални уметници, дакле они који не остварују редовне приходе у виду плата, него по пројектима и уговорима, Удружење се труди да на нивоу града, на нивоу самог Удружења, да реши тај проблем плаћања. Тај проблем постоји јер постоје кашњења тих уплата. Удружење ће се трудити заиста, да чланови имају то цивилизацијско право 21. века да се има књижица барем, ако ништа друго.

Наредне три године бићете на челу Удружења, шта мислите да ће бити највећи проблем са којим ћете се суочити?

– Ја многе проблеме још нисам успео ни да сагледам, пошто је избор био пре неки дан. Тек сад полако улазим у проблематику и има заиста много тога, Закон о позоришту, статусна питања, проблеми са простором, постоје проблеми са финансирањем, проблеми са имовином. Некад је Удружење имало три зграде у Београду и од тога остваривало неки приход за функционисање, за улагање у неке пројекте, међутим то је после Другог светског рата одузето и још није решено то питање реституције. Пре свега мислим да је ту најважнија брига за људе, за људе који по природи свог посла немају стабилна и сигурна примања него зависе од тога када ће их неко позвати за овај или онај пројекат или ангажман, и ту је много неизвесности.

Неке Ваше колеге су ангажоване политички и друштвено. Шта мислите о тој врсти утицаја који могу да имају на друштвени и политички живот, и како користе тај свој утицај?

– Легитимно је и нормално да се човек ангажује и као политичко биће, ако за то осећа потребу, надахнуће, дар, али мислим да никада није неважно да себе прво питамо из какве мотивације се тиме бавимо, и да ли заиста желимо да будемо служитељи или они који желе нешто да приграбе за себе. Ја мислим да ако себе, пре свега ангажујемо као служитеље, да ће онда свима бити лакше и боље, сви ће бити растерећени. Дакле, ја се онда не ангажујем зато што те мрзим и мислим да си онакав, овакав а ја сам добар и бољи. Него, хајде, ако нешто није добро, хајде да пробамо да буде добро, није важно да ли сам ја овакав или онакав. Мислим да је важна та претпоставка, поготово у ова бучна времена када нико никог не слуша. Основна надахнућа су мотивисана тиме да се докаже да је неко зао, зликовац, покварен, овакав… Наравно, има разних људи, али нећемо ништа добро решити, само ћемо се изморити у међусобној мржњи и блаћењу, а нећемо учинити нешто добро за све нас заједно.

Колика је реална снага овог удружења? Колико тога ћете заиста моћи да учините?

– Ја се сећам једне духовите мисли. Каже – кад хоћеш Бога да насмејеш, само му реци своје планове. Заиста је тешко данас планирати. Наравно, морамо и да планирамо, да гледамо у неку будућност, и ишчекујемо нека дешавања, и да с обзиром на то имамо некакав план или барем неке опције. Тако да, трудићу се да заиста, мислим да је то некако најприродније да, с обзиром на оквир планова и циљева Удружења, и свега онога што би Удружење могло да учини, да треба ићи корак по корак, и пробати да се уради највише… Реални оптимизам.

Неке Ваше колеге су отишле у Холивуд. Други су отишли у Русију да снимају филмове. Једно време се спекулисало да ћете и Ви да одете у Канаду. Због чега сте заправо остали у Србији?

– Ја никада нисам имао жељу ни потребу да одлазим одавде, напротив! Ако је неко укорењен човек, онда сам то ја. Али разумем када је неко другачији, и мислим да човек онде где јесте треба да дâ најбоље од себе и послужи најбоље што може, а остало – није у његовој моћи.