„Гвоздена завеса“: Изневерена очекивања социјалистичке принцезе у бекству од чекића и наковња

Весна Голдсворти је рођена у Београду, где је дипломирала на Филолошком факултету. Од 1986. године живи у Уједињеном Краљевству. Ради као редовни професор енглеске књижевности и креативног писања на унверзитетима у Ексетеру и Источној Англији.

Њене књиге преведене су на двадесетак светских језика и стекле су статус бестселера у низу европских земаља. Солунски анђео добитник је награде „Роберт Крошоу“ и био је књига године лондонског Тајмса.

Чернобиљске јагоде су серијализоване у Тајмсу и на Би-Би-Сију. Роман Горски такође је серијализован на Би-Би-Сију, изабран је за књигу године британског књижарског ланца „Вотерстоунс“ и за специјалну препоруку за читање њујоршког Тајмса.

Роман Господин Ка је био Тајмсова „Најбоља лектира лета“ и „Књига месеца“ Дејли мејла и ЛАРБ (Los Angeles Review of Books) и још неколико британских и америчких часописа. Лондонски Гардијан је Господина Ка изабрао за своју годишњу листу „Десет најбољих књижевних јунака“. Књиге Весне Голдсворти код нас у преводу објављује „Геопоетика“. 

У Великој Британији 10. фебруара објављен је нови роман Весне Голдсворти Гвоздена завеса, који је недељу дана раније имао светску премијеру у преводу на српском језику.

Иза гвозденог наслова налази се љубавна прича. Ћерке високог члана комунистичке партије, типичне представнице социјалистичке принцезе која ће се заљубити у песника из Енглеске и побећи из своје земље.

Између љубави двоје младих стале су све нијансе комунизма, земаља Источног блока и сањаног Запада. Зашто сте љубавном причом испричали однос два света, које је делила гвоздена завеса?

– Романи који се великом политиком баве на нивоу љубавне приче, Доктор Живаго, Прохујало са вихором, Неподношљива лакоћа постојања, имају посебну снагу. И то ми је био идеал. Дуго сам носила себи жељу да напишем књигу о Лондону, о времену када сам ја дошла у тај град. Та сеоба је као један невероватан заокрет у животу.

Међутим, ја сам своју причу испричала у роману Чернобиљске јагоде. Љубавна прича у Гвозденој завеси је помало ироничан назив. Рекла бих врло ироничан назив. Јер се љубав и међусобна издаја преплићу колико у односу двоје људи, толику и у односу Истока и Запада. Источне и западне Европе.

Можда је из наше данашње перспективе нормална упитаност, да ли у новом миленијуму неког уопште интересују године прошлог века и подељеност света на два блока? Мислите ли да ће западна публика вашу причу разумети више као фикцију, а мење као реалност?

– Ја сам претпостављала да ће тако бити док сам писала роман. Међутим, прве и заиста одличне критике које сам добила пред издање енглеског оригинала (српско издање је светска премијера, али у преводу). И прве британске критике: Тајмс, Сандеј тајмс, Спектејтор, затим ирске критике, ирски Индипендент, сугеришу да није тако.

Роман је на неки начин пронашао саму жицу, пулс самоиспитивања и преиспитивања овде. Сећате се да су пад Берлинског зида аналитичари називали тријумфом Запада, крајем историје. А није било тако. Исток је постао у међувремену много западнији, а Запад много источнији.

Зато када се говори о Гвозденој завеси цитира се највише то виђење Британије осамдесетих. То време када сам ја стигла овде. Тај повратак на време равнотеже сила. Овде је Маргарет Тачер на врхунцу моћи, у Москви су први дани Горбачова на власти. То је сада велики повод преиспитивања овде. Да ли су урадили праву ствар? Шта је могло другачије?

Тако је роман овде ударио у живац овом својом иронијом. Наравно, долазећи из Београда ја не могу ништа друго, него да будем иронична у том сукобу Истока и Запада.

Свет је данас све више подељен на богате и сиромашне, а овај роман јесте и прича о класама.

– Постоји убеђење, посебно у Енглеској, да су они једино класно друштво у Европи. Међутим ја сматрам да класних подела има свуда и да се оне показују различито. Једна од тема Гвоздене завесе је управо социјалистичка нова класа.

Ја сам одрасла на Дедињу шездесетих, седамдесетих година прошлог века и била сам у ситуацији да видим како се та нова класа развијала код нас. Принцеза социјализма у роману удаје се за човека који је на неки начин и њена супротност и њено огледало. Он је припадник више средње класе, али осиромашене интелектуалне више средње класе.

Тај контраст између вечитог студента и песника који живи у студенским домовима, и света из кога моја јунакиња долази је управо основ за многе друге сукобе у Гвозденој завеси.

Гвоздена завеса је роман и о држави и породици, али и о освајању слободе. Он поставља питање колико су деца комунизма била спремна у освајању слободе да се суоче са светом капитализма.

– И овде је реч о контрасту. У Британији деца напуштају родитељски дом са 18 година. Одлазе да студирају, подижу студенске зајмове. Од родитеља не очекују никакву помоћ после тога, али никакву помоћ и не пружају.

На истоку Европе ситуација је потпуно другачија. Међусобна помоћ родитеља и деце много значи. Међутим, не треба заборавити терет очекивања, контроле. Чињеница да уђете у четврту деценију живота као дете. То је за Милену моју јунакињу средишњи прелом у роману. Она прво бежи од оца, да би нешто касније искористила очеву моћ да казни мужа.

Један од предложака мог романа је Еурипидова Медеја. То је трагедија коју сам студирала на београдском Филолошком факултету и то је било моје прво испитно питање. Првог испита који сам у животу положила. И занимљиво да се враћам на ту тему четрдесет година касније.

Рејчел Каск једно од водећих пера северне Америке, је у својој рецензији написала да је невероватно колико је судбина социјалистичке принцезе предодређена и налик на судбину Еурипидове Медеје. Управо значи та нека паралела судбине у старој Грчкој и судбине у једном идеолошки затвореном друштву је нешто што покреће овај роман.

Колико је свет привилегија негован у комунизму, оно што је одређивало вашу јунакињу?

У потпуности. Роман се врти око тога да она и њено друштво у почетку идеализују Запад и слободе Запада. Сваки детаљ њихове одеће, њиховог животног стила долази са Запада. Међутим, стално се жале на мртвило живота, досаду на Истоку. А њој губитак привилегија постаје јасан оног тренутка кад стигне на Запад.

Проблем губитка привилегија је централни, али није проблем само у томе. Она је била спремна да замени привилегије за слободу. Њена криза, лична криза настаје оног тренутка када схвати да слобода на Западу није оно што је она замишљала. Значи, криза је питање слободе, а не привилегија.

Слобода као привид је центар овог романа и ту је негде и тема огледала. Да су Исток и Запад у Гвозденој завеси огледало једно другог. И да се сличности налазе тамо где их најмање очекујете.

Велика је част постати члан Краљевског књижевног друштва. Како сте доживели тај догађај?

– То је била огромна и, заиста, неочекивана част. Ја сам пре две деценије када је објављена књига Измишљање Руританије 1988. године постала члан Британског удружења књижевника.

Краљевско књижевно друштво је нешто сасвим друго. Прво, неупоредиво је мање. Бира се јако мало чланова и то на један доста тајновит начин. Наиме, нове чланове предлажу садашњи чланови и бирају тајним гласањем. И Статут тражи да то буду водећи савремени књижевници у Британији тог тренутка. Ја себе нисам тако доживљавала. Тако би ми било чудно да ме сада неко опише као водећег савременог књижевника у Србији.

Када сте на ивици два света, онда себе видите као аутсајдера и у једном и у другом. То је са те стране било неочекивано. Са друге стране, мени је у природи да стално преиспитујем то што радим и увек мислим могу боље.

Оног тренутка када се у књигу чланова Краљевског књижвног друштва потпишете Бајроновим пером и знате да ће вам ту име остати за вечност, онда то заиста нешто значи.