Мухарем Баздуљ: Модерног човека обликује страх

Мухарем Баздуљ је писац, новинар и преводилац. Рођен је 1977. године у Травнику. Осим романа, пише кратку прозу, есеје и публицистичке текстове. Поједине приче и есеји преведени су на петнаестак језика.

Награђиван је у Босни и Херцеговини, Србији, и то највећим признањима. 2013. године Друштво новинара БиХ му је доделило награду за најбољег новинара у штампаним медијима у Босни и Херцеговини, наредне године редакција листа Данас му је доделила награду „Станислав Сташа Маринковић" за новинарску храброст и истраживачко новинарство, док је награду „Богдан Тирнанић" добио од Удружења новинара Србије за најбољи коментар.

У јулу 2021. године именован је за члана Управног одбора РТС-а, те тим поводом преносимо разговор с њим – специјално за Портал РТС-а.

Написали сте седам романа, знатан број књига есеја, текстова. Убрајате се у најбоље писце бивше Југославије. Преживели сте рат и наставили путем стварања. Да ли је време рата, али и период од две деценије после њега, за многе заправо потрага за изгубљеним временом? Имате ли јасну слику судбине простора на коме живимо или вам се она мења зависно од датих догађања?

– Знате како је, ту се увек мешају две димензије – димензија рационалног и димензија импресије. Рационално гледајући, мени се чини да је, нажалост, кроз највећи део своје историје, ово наше парче света углавном, како рече један писац, само крвави кусур у туђем великом рачуну. Врло ретко ми смо овде бивали субјект историје, а не само њен објект, тако да ми се у контексту вашег питања о „судбини простора на коме живимо" најпре намеће доста резигнирана и песимистична визија. Али онда опет, има тренутака кад ми се учини да можда и наше време има потенцијал да буде друкчије и да буде изузетак. То је оно што Грамши зове „песимизмом интелекта, оптимизмом воље", а што се у мом личном карактеру испољава у виду Моцартовог мота „весео у тузи, тужан у весељу". Кад је реч о потрази за изгубљеним временом, она је увек илузорна. Знате, на нивоу неких свакодневних епифанија, рат је често заиста бивао бољи. Оно што смо у том времену доживели, доживели и јесмо. Сулудо би било покушати накнадно проживети оно што нам је измакло. Уосталом, свако је искуство јединствено. Зашто бисмо ми завидели другима на њиховим искуствима кад је једнако логично да они завиде нама на нашим?

У послератном периоду појавио се велики број писаца. Поједини су успели да опстану, поједини не. Данас, глобално, живимо у времену ванредне ситуације. Да ли сада уметност, мислим на књижевност, може да опстане онаква какву смо је познавали бар у 20. веку?

– Читао сам недавно Муракамијеву есејистичку књигу „Писац као професија". Он ту говори о нечему о чему сам често и сам размишљао. Није проблем постати писац, није проблем објавити једну или две књиге, па чак и добити понеку награду, бити преведен на понеки страни језик, стећи такозвану репутацију. Проблем је опстати. Они који опстану, они који остану писци двадесет или тридесет или више година, они су заиста писци, односно уметници. Као у спорту – лакше је освојити титулу, него је одбранити. Није заправо ни чудно да тешка и ванредна епоха вуче људе у правцу уметности, то је чак и добро, али време је свакако мајсторско решето и од времена зависи ко ће из ових генерација средином двадесет и првог века, да не говорим о почетку двадесет и другог, бити познат и читан. Књижевност ће, наравно, опстати. Више ће се читати у дигиталном формату, али ће опстати и „класична" књига. Немам у то никакве сумње.

У роману „Квадратни корен из живота" пишете: „Генерално памтим те ране деведесете као време у којем сам људе почео да делим на оне за које има и оне за које нема рата". Та подела блиска је оној мисли у Новом завету где се каже: „Ни вруће, ни хладне, већ млаке – испљуваћу вас из уста Божјих". Да ли је савремено доба ипак доба млаких људи? Шта је то оно што модерном човеку недостаје?

– Савремено доба је доба гомиле. Никада није постојало више људи и сваким сатом и даном их је све више. Имао је пољски писац Гомбрович генијалну идеју да је сваки појединац разломак човечанства, те што је човечанство многољудније, сваки појединац је, на неки начин, мањи. Сократ и Платон су били већи од Августина, он је био већи од Томе Аквинског, он опет од Еразма Ротердамског, Еразмо од Лајбница, Лајбниц од Волтера, Волтер од Ничеа, Ниче од Томаса Мана, Ман од Гинтера Граса, Грас од неког данашњег писца, неки данашњи писац од неког сутрашњег, а сутрашњи од прексутрашњег... Та млакост је само колатерална особина доба гомиле.
Модерног човека обликује страх. То је његов највећи проблем. Наравно, и у ранијим епохама је постојао страх, али никад није толиким интензитетом управљао свакодневним животом.

Ваш јунак каже: „Не бисмо сви хтели да мењамо свет и да нас памте вековима, неки од нас само желе да се прошверцују кроз живот". То је став многих од када је и човека на Земљи. Како Ви видите време које нам долази? Може ли уметност развити етику и емпатију, која савременом добу као да измиче?

– Постоји тај клише да је смисао живота да се остави неки траг. Оно, да се направи кућа, да се посади дрво, да се створи неко уметничко дело, да се остави потомство у виду деце, унучади и праунучади. Таква визија почива на прихватању света, на идеји да је постојање света нешто добро. Ипак, постојали су увек људи који су – као у оном Андрићевом есеју о Гоји – себе доживљавали као бродоломнике у свету који им је потпуно стран. То не значи да су били самоубице; не, само нису имали амбиције да у свету који презиру остављају неки траг за собом. Тај мој романескни јунак је један од таквих људи. Што се тиче времена које нам долази, не мислим да ће оно донети неку суштинску промену, неку промену парадигме. Живот ће, барем на Западу, можда бивати још лакши, но то не значи да ће бити смисленији.