Душан Ковачевић: Никад се не зна зашто је нешто добро

Завршено је снимање филма чији сте сценариста и редитељ. То је адаптација Ваше драме из 2012. године, Кумови, која је била само иницијална прича. О чему говори ова комедија о трагедији нашег бивствовања?

– Остала је централна основна прича о пријатељству једног човека и једног пса, за коју ће се касније установити да то баш и није тачно, да је прича мало компликованија. И ту причу сам написао пре скоро 10 година. Филм је необичан.

Оно што ми је посебно драго, у њему играју глумци са којима сам радио. Ово је као епска прича од скоро пола века. Мира Бањац, Лане Гутовић, Бранка Катић и Војин Ћетковић играју тај брачни пар о коме се прича цела прича, а уз њих је још тридесетак изузетних глумаца.

Инсерт који ћете видети је ексклузиван. То је прича о једном певачу и певачици који ће у тој причи нестати, а онда се појавити у неком другом облику. А та песма је једна од носећих песама коју је компоновао Бајага и то је прича о дочеку Нове године и о њиховом нестанку.

Филм покреће и веома важна питања, питања која вероватно муче све људе о томе шта ће бити после и шта можемо да урадимо са нашим страхом од смрти, и шта нас очекује на том можда, бољем или горем месту?

– Филм се негде наслања и могао би да буде, на пример, други део Сабирног центра. И, ако се често питамо да ли има живота после смрти, у овом филму може да се постави то питање, које сам ја поставио у Сабирном центру – Има ли живота пре смрти? Када то поставите као питање онда улазите у једну озбиљну филозофску расправу са животом, са самим собом.

Страх од смрти је честа тема у Вашим драмама, о томе сте писали и у Маратонцима када сте били трећа година факултета.  Да ли сте кроз Ваше драме успели да победите тај страх?

– Мислим да јесам. Ја сам у детинству имао врло тешке и озбиљне болести које сам преживео и тај страх који сам тад имао, лечио сам на тај начин што сам као први комад написао ту причу о погребном предузећу. То је била једна врста психотерапије и самоизлечења и писање и јесте то. Ја сам и у мојој књизи песама написао један стих који је за мене доста битан: Писање и читање је лековито и познато од давнина као народна медицина.

Недавно се у издању „Лагуне“, појавила Ваша књига драма на енглеском. Колико је важно да се те драме појаве и буду приступачне и странцима, а знамо да су се Ваши комади играли на чак, 150 сцена у свету?

– Од те прве драме па до последње коју сам писао, Хипноза једне љубави, ту је још и Балкански шпијун, Сабирни центар... комади за које сам мислио да су добри за извођење и читање јер немају превише ликова. Водили смо рачуна о томе шта је то што би странац могао да погледа и да одмах разуме.

Тешко време је иза нас, али изгледа, и пред нама. Како је позориште функционисало у време пандемије и како ћете наставити даље?

– Сналазили смо се у ходу. Нисмо радили по неколико месеци кад је била највећа зараза. А што се тиче нас приватно, мислим да ће ово свесно или подсвесно оставити озбиљне трагове на свакоме од нас.

Како би гласио неки Ваш животни мото?