И поред личних и колективних траума могуће је нормално наставити живот

Игор Маројевић (Врбас, 1968), писац је са дугогодишњoм каријером човека који никада не оставља равнодушним оне знатижељнике којима је прече иновативно расуђивање ствари, но утопљавање у репетицију могућег и познатог.

Библиографију је отворио радикалним виђењем проблема самоубиства, и у годинама смутне резигнације и „неподношљиве лакоће постојања" отворио сезону лова на одступање од стандардног приказивања појединих књижевних тема, која, ево, траје већ дуже од двадесет година.

За то време, у променадном току две деценије, Игор Маројевић је исписао новелу "Обмана бога", три збирке прича (Трагачи, Медитерани, Београђанке) и осам романа (Двадесет и четири зида, Жега, Шнит, Партер, Мајчина рука, Праве Београђанке, Туђине, Роман о пијанствима), а компонујући два шира прозна циклуса (Београдско петокњижје и Етнофикција (недовршено) систематизовао је сазнања до којих је долазио и искуство странца у туђини (боравио је доста година у Каталонији).

Маројевићев књижевни поступак несумњиво карактерише оригиналан приступ наративу, који на првом месту полази од приповедања о дотле, на пољу књижевности, неиспитаном проблему. 

Тако је овај писац први писао о окупираном нацистичком Земуну, фолкдојчерском Врбасу, династичком сукобу у Црној Гори непосредно после Великог рата.

Притом, он нема проблем да о историјским збивањима (конструисаним преко архива и писане грађе) пише слободно, па је реализам његовог дела ослобођен суве и хроничарске ноте, антиципирајући уметничку свежину и флексибилни критички пледоаје.

У приповеткама је доказао да се стилистика српске књижевности може водити и дигиталним својствима модерног језика, те је забележен као први писац „дигиталног реализма".

Његове Београђанке су девојке којима је телефонски уређај прозор у свет, исто као што је писцу Каталонија, место његове непрестане инспирације, била прозор у слободу, онда када је у Медитеранима правио компромис са самим собом. Његове приче резултат су унутрашње тескобе, спољњег притиска и осведоченог разумевања људског карактера.

Актуелним романом "Остаци света" Игор Маројевић је на корак од тога да доврши циклус Етнофикције преко којег је себи дао задатак да у фрагментизованом низу исприча трагикомику двадесетог века.

Читалац ће се већ у почетку романа срести са једним новим поступком из пишчеве радионице, јер модел "road movie" прозе Маројевић никад раније није користио. А опет, он савршено леже у контекст многобројних дешавања ове књиге.

Чудо је ишчитати историју масовних погубљења, а камоли је писати, но то преко јунака романа Мартина Инића, Маројевићевог могућег алтер-ега, све делује лако, као да је у њега убризгана моћ непресушног библиотечког богатства. Замислите догађаје попут Сребренице, Јасеновца, Шпанског грађанског рата, и биће вам јасно да је и морална компонента у писању морала да буде чиста, да мртви не би били увређени.

Књигу писац завршава у стилу који не оставља простор за много дискусије, али ни много оптимизма за будуће дане.

Роман "Остаци" света објавила је издавачка кућа „Дерета".

За ове двадесет три године написали сте тринаест књига прозе (Остаци света су тринаеста), и две књиге есеја. У просеку, то је нешто мање од две године по књизи. Тај податак недвосмислено говори о плодности Вашег талента. У тексту поводом Романа о пијанствима карактерисао сам га појмом „скрибоманија". Имате ли за њега неко боље одређење или, можда, дубље образложење?

-Не у својству икаквог поређења, него критеријума, навешћу да је Томас Бернхард за две календарске године, не рачунајући позоришне представе, објавио четири романа - "Дете", "Бетон", "Витгенштајнов синовац" и "Губитник" - међу којима су, у најгорем случају, два ремек-дела. Нисам чуо да је то иком у Аустрији засметало или било чудно а, знате, Бернхард је имао много критичара и непријатеља који би му мало шта опростили.

Али тако је у најразвијенијим културама, док овде мерила шта је скрибоманија углавном одређују писци и критичари који уз наводни примарни, имају и још ко зна колико послова и обавеза.

Ја нити имам фамилију, мимо дела примарне, што народ вели ни кучета, ни мачета, нити се - ако не рачунамо читање - бавим ичим другим осим писањем и, понекад, превођењем. Другим речима, ваљда за посвећеника, какав год он био, не би требало да важе мерила за скрибоманију оних који се писањем баве из појачаног хобија.

Верујем да сте грађу за овај роман прикупљали дуго, али сте писање завршили у јеку пандемије корона вирусом. Кућна изолација, полицијски час, затвореност, морала је погодовати осамљивању и радној дисциплини, али како је тај поступак државе и одговорних емидемиолошких институција утицао на човека? Да ли сте неке закључке извукли и из те ситуације?

-После првобитног буњења због околности и њиховог каснијег прихватања у значајној мери, посвећеник је, огрнут безмало бескрајем времена, постао још већи посвећеник и тако је дошло до завршавања, па чак и објављивања, Остатака света ове године.

Пандемија је свакако утицала на дух романа, јер где год је смрт близу а посебно кад је њена близина посвемашња, дело које се храни страдањем добија освежење. Нема ту много избора: када је ситуација ванредна, може се кренути путем аутодеструкције, инерције или стварања. 

Жалосно је што се искрено бављење књижевношћу исплати једино у ванредним стањима, кад човек литературе, за разлику од огромне већине осталих, нема проблема да осмисли време, осим ако је и сам - или неко од његових најближих - ментално или физички рањен или на самрти.

Сад кад је пројекат Етнофикције, у који сте уложили већ шеснаест година, при крају, да ли осећате радост због испуњеног завета, себи датог, или, пак, ону специфичну врсту празнине што је уметници осећају пред питањем коју тему одабрати, а да она собом понесе довољно полета, који би писца одвео ка раду?

Нити сам сасвим испунио завет, нити осећам празнину, ни радост. Тренутно сам обузет исцрпљеношћу историјом јер сам последњих годину дана најпре привео крају истраживања неопходна за роман, а затим и сам роман.

Осећам потребу да се бар за потребе следећег пројекта, ако не и двају, вратим обради савремености како бих стекао снаге неопходне да испуним речени микро-завет и, претходно се опет бавећи историјом, финализујем Етнофикцију романом Етно.

Тема Остатака света је историјска, на два извора окренута; приповедате једнако живописно и о националним злоделима, као и о светским катастрофама. Индекс догађаја узео би у обзир Сребреницу 1995, Шпански грађански рат), женски логор у Јасеновцу, кратки преглед усташке мисли (са ослонцем на специфичан језик и правопис којим је она изражавана), бомбардовање Нато и агресију на СРЈ 1999... Можете ли да ми објасните којим сте се критеријумом водили у избору ових историјских ситуација? Мени ово личи на кратку историју сатирања, не нужно борхесовске традиције.

-Пошао сам од две историјске теме које су ме највише фасцинирале - од Јасеновца и Шпанског грађанског рата - и од њихове суштинске непознатости, с обзиром на то да ни многи зналци нису упућени, на пример, у поменути женски логор, односно у учешће странаца у војној побуни из јула 1936. која се из Марока пренела на Иберијско полуострво. 

На почетку писања, имао сам два дефинисана јунака: протагонисту са краја деведесетих, Мартина Инића, и Наду Есперансу Марковић која је учествовала у Шпанском грађанском рату и у илегалним комунистичким делатностима у Краљевини Југославији да би била ухапшена и послата у Јасеновац.

Њен син, шпанско-српски психијатар Бошко Чипељ који држи сесије пацијентима долазећи им на ноге, којим послом стиже и до Сребренице; његова девојка Иванка Новчић, Надина исповест о учешћу њеног супруга на Блајбургу, бомбардовање 1999. и бег дела „савремене" екипе од НАТО ваздушне кампање у Мадрид, дописани су спонтано.

Пишући ову књигу, нисам баш много размишљао о Борхесу, слава му и милост.

У роману мењате и поступак, па примењујете нешто што се виђало код Керуака, али у другачијем смислу, тако да у књизи немате јединственог јунака (јединство јунака, простора, времена), већ је концепција да један јунак (можда Ваш алтер-его?) даје другима простор да исповедају своје судбине, баш као када би постојала трибина, и на њој модератор и саговорници, а у центру дебата о одређеној теми.

-Потоње ми се чини прилично тачним поређењем. Ни помињану концепцију нисам унапред осмислио, а Мартин Инић јесте мој делимични алтер-аго, мада то важи и за јунаке и ликове моје прозе уопште. 

Иако сам их описивао у околностима које нисам пролазио, свакако сам приписивао неке своје опажаје локалне или универзалније врсте и страдалницима и, знатно мање, џелатима из Јасеновца, Шпанског грађанског рата или Сребренице.

А опет, непосредно проживљене делове приче сам модификовао. На пример, све време Нато бомбардовања сам провео у Београду, дакле за разлику од свог делимичног алтер-ега нисам бежао ни до Црне Горе и Мадрида нити и до једног другог места, осим ако као локацију повременог избивања рачунамо Вранић.

Не презате од грозоморних сцена, и сад се ту читалац пита да ли мислите да шокирате или да представите реалну слику. Која је функција, рецимо, мотива старца из околине Сребренице са сопственим гениталијама у устима, или низа силовања у Јасеновцу? Да ли се може и без те дескрипције, или се њеним изостанком губи бит историјске истине?

-Нисам измислио речени мотив, можда сам га додатно уобличио. Још мање је плод моје маште да је у женском логору - и не само онде, него и у другим деловима Јасеновца - било много напаствовања.

Ако би се, рецимо, потоње изоставило, не само да бих се придружио општем табуизовању крупних и више него битних тема, него бих и повратно рехабилитовао патријархални систем у којем је малтене жена крива што је силована. 

Нисам се трудио да шокирам већ, напротив, да тако тешке сцене учиним пријемчивијима кроз смисао жртве за аутоиронијски или гротескан детаљ приликом предаје болне исповести: кроз њен величанствени смисао за достојанственост.

Колико Вам је помогло искуство из Каталоније (боравак, студије, познанства, учење шпанског језика) да читаоцима донесете тему из Грађанског рата, и то сагледану обе стране?

-Мало је чак и рећи да ми је много помогло. Штавише, да се 2001. нисам био преселио из Београда у Барселону, не бих имао појма о истинском значају те теме.

Е сад, да ме она није заинтересовала, нити бих на терену и из књига и филмова, претежно документарних, изучио амблематична места барселонског и мадридског - и не само барселонског и мадридског - сектора Шпанског грађанског рата, нити бих сазнао да и многим зналцима промичу подаци о учешћу странаца у њему: на пример, о томе да је неупоредиво мање странаца било на страни ондашње левице, него деснице, укључујући и неколико десетина хиљада Мароканаца који су били мотивисани за учешће не само месечном платом него и обећањем да кад „ослободе" неко место, као плен им припадају вредности и жене из левичарских кућа. То обећање је испуњавано.

Какву судбину писац предвиђа овом роману? И с чим га може упоредити, а да служи слави наше књижевности?

-Највише што могу да прогнозирам, јесте да ће се читати дуже од других мојих књига, не само захваљујући избегаваним темама него и новом поступку уланчаног сказа.
Због тих његових црта, на своју жалост не бих, уз све поштовање према романима Дан шести Растка Петровића, Црвени петао лети према небу Миодрага Булатовића, Књига о Бламу Александра Тишме, Дневник о Чарнојевићу Милоша Црњанског и појединим Пекићевим, Андрићевим или Селимовићевим... могао да упоредим свој роман ни са једном од мени најдражих књига српске литературе.

Одали сте и дужну пошту експресионизму, за који нам је познато да га изучавате, а овде га дајете преко усташког фанатика који чак пише један манифест, по којем је рат основна сврха људске заједнице

-Није Вилим Петрач, напасник Наде Марковић у Јасеновцу, измислио закључке ни футуризма ни борбене стране експресионизма. Још мање је измислио такозвани кориенски хрватски, а мени је био изазов да на њему напишем неколико Петрачевих радова. 

Много би ми било лакше написати их на шпанском, па чак и на енглеском, али се надам да сам заузврат барем постигао веродостојност, па и развој дотичног лика, који на крају баш није сигуран у своје почетне усташке закључке, који опадају упоредо с његовим прелазом са кориенског на савременији хрватски.

Да не будем схваћен погрешно, остатак романа је срочен, наравно, на српском.

А крај књиге, као сваки Ваш, уосталом: песимистичан, безнадан... Верујете ли, уопште у срећне завршетке?

-Чак ми се чини да нешто од тога има и у овом роману. 

Уредник књиге Зоран Богнар је приметио витализам и чудновати ерос Иванке Новчић као својеврсни баланс светла и таме у Остацима света, а мени је у том смислу значајнији лик Алисије Гомес Гомес коју главни јунак упознаје у Мадриду.

Коначно, не верујем ни да је баш песимистична могућност да неко и поред личних и колективних траума некако нормално настави живот, чега ми се такође чини да има у роману.
Али свако читање је не само легитимно, него безмало и равноправно.