Читај ми!

Ходел: Титова забрана допринела да се Михаиловићев роман преведе на немачки

Пред 90. рођендан једног од највећих српских живих писаца, у књижарама се појавила његова биографија, односно – српски превод биографије Драгослава Михаиловића, која је изворно писана на немачком. Аутор је Роберт Ходел, професор славистике на Универзитету у Хамбургу. Ходел је на немачки превео и неколико Михаиловићевих приповедака, али и још неке значајне српске писце.

Док је као гимназијалац читао Достојевског, одлучио је да студира руску књижевност. Онда је као студент за други словенски језик одабрао тадашњи српскохрватски, заволео Милоша Црњанског и тако је све почело! На немачки језик превео је "Лирске кругове" Момчила Настасијевића, неке савремене песнике, али и приповедаче.

Роберт Ходел је професор славистике на Универзитету у Хамбургу, инострани члан Српске академије наука и уметности и, с разлогом, чест гост Београда. Радује га, каже, што разговор снимамо на Kалемегдану, јер га то место подсећа и на неке приче Боре Станковића које су, упркос иронији у њима, писца много коштале, јер су објављиване у "Београдским новинама" током Првог светског рата. Ходел ових месеци управо приповетке Боре Станковића преводи на немачки.

Ипак, најпре разговарамо о Драгославу Михаиловићу, чију је биографију написао, а која се недавно појавила и на српском језику у издању "Лагуне" и у преводу др Мине Ђурић.

"Речи од мрамора" резултат су вишегодишњег истраживања и 30-годишњих разговора са Драгославом Михаиловићем.

"Ја сам, као човек који се бави књижевношћу, најпре се бавио чисто његовим стваралаштвом, писао сам дисертацију о сказу у његовом делу и онда сам упознао Драгослава лично, док сам радио као асистент у Берну и тако су кренули интервјуи. Књига је настала на основу око 40 сати интервјуа које смо водили током 30 година – први је био 1989. године, последњи пре годину дана", каже Роберт Ходел.

Разговарали сте с писцем, са члановима његове породице, истраживали документа... Шта сте све открили и о писцу, али и о околностима у којима је почео да пише?

– Драгослав Михаиловић је аутор који изражава не само лични став него се у њему одражава историја Југославије и распад те земље. И мени је посебно драго да сам нашао огромну људскост код тог човека и ствараоца. Ту се ради о дубоком хуманизму, ја бих то назвао савремени хуманизам.

Ви сте већ превели на немачки језик неке Михаиловићеве приповетке.

– Да, превео сам 12 проповедака, направио сам избор из приповедака које репрезентују писца, од прве збирке „Фреде, лаку ноћ" до „Преживљавања". Практично, то је избор из целог његовор приповедачког опуса. Пре тога, осим једне његове пиповетке, или можда две, није било ништа преведено. Био је само роман „Кад су цветале тикве" и то је све.

Пронашла сам податак да је тај роман преведен почетком 70-их година и да је том преводу допринео и онај Титов говор у Зрењанину 1969. године. Колико је, можда, забрана представе "Кад су цветале тикве" допринела да се немачки читаоци заинтересују за роман?

– То је тачно, Петер Урбан, који је роман превео на немачки, најпре је написао опширан чланак о Титовом говору и онда се 1971. године појавио тај његов превод. Јесте то био мотив да би се нешто преводило... Ја бих рекао овако – људи су преко тог говора Титовог имали прилику да упознају писца који је иначе врло квалитетан, а можда раније не би на њега обратили пажњу. Не због квалитета, он је сјајан писац. Али увек су потребни и неки додатни подстицаји у јавности ако се бавите неким књижевним делом.

Хоћете да кажете да му је Тито, парадоксално, учинио услугу?

– Сам Михаиловић то исто каже: "Нажалост, то је тако."

Михаиловић често користи дијалекат. Једно је тзв. урбани жаргон јунака "Кад су цветале тикве", а друго је дијалекат попут Петријиног, који није ушао у језичку норму. Да ли је тачно да сте учествовали у припреми превода "Петријиног венца" на немачки?

То је тачно, али тај пројекат нажалост неће бити остварен. Петер Урбан је хтео да преводи и ми смо били у контакту, ја сам му послао и руски превод, јер он је тражио одговарајуће језичко решење и после ми је чак у разговору рекао да је нашао неко решење, али је потом умро. И ја се сад надам да ће неко преузети тај посао и да ће се тај роман превести.

Али Ви ипак преводите и дијалекат, тренутно радите на једном, преводите приповетке Боре Станковића. Колико је тешко превести дух тог говора који има своје посебности?

– Дијалекат је стварно изазов, нема речника који обихватају све речи. Код Боре тај врањски дијалекат је изазов, онда турцизми, речи које нико не разуме. Ја сарађујем са људима овде са Филолошког факултета и са Института за књижевност и захваљујући тим контакима у стању сам да преведем, иначе се не бих усудио да преводим такве ауторе. То траје дуго и не исплати се много, али ја имам добар положај на факултету и не морам да размишљам о томе да ли се нешто исплати и могу да се посветим тим ауторима. Сад преводим Борине приповетке и то ми је јако привлачно. Као и Михаиловића кад сам преводио – ја живим са превођењем и бављењем тим ауторима.

Тако преводите и поезију? Избор из савремене српске поезије објавили сте од насловом "Десет дека душе". Превели сте и "Лирске кругове" Момчила Настасијевића.

– Духовно сам живео три године преводећи Настасијевића! Морам да поменем и Недељку Бјелановић са Института за књижевност и уметност, која ми је много помогла. Настасијевић потиче са овог тла и он је песник који је завичајни и у неку руку „провинцијалан", а потпуни је авангардиста. Он је писао као Пикасо што је створио афричку маску. Тако и он: завичајно и византијско и народно све спаја у нешто потпуно модерно. Исто као што је и Бора уз осећајност и чулност изузетно модеран писац.

У време кад се страхује да се не чита довољно, а поготово те књижевности условно речено малих језика, поставља се питање да ли је увек било тако. Како сте се Ви заинтересовали за наш језик?

– У гимназији сам почео да читам Достојевског у оригиналу и тада сам одлучио да ћу студирати руски. И онда сам на студијама као други језик одабрао српскохрватски и дошао у Нови Сад. Бавио сам се Црњанским, „Сеобама" и „Лириком Итаке", што и јесте био разлог да дођем као студент у Нови Сад и тих девет месеци је постало део моје биографије.

Ја обожавам гостољубивост и отворенст људи овде. И то је важно и да бисте опстали као научник у књижевности. Важан је и конкретан додир са земљом, ја сам тако лутао по Маљену траговима Драгослава Михаиловића. Он тако залута у проповеци и ја сам у тим описима много схватио, а и иначе волим планинарење.

Јесте ли ишли у Врање, кад већ преводите тај говор?

– Хтео сам, али нисам ишао због ове ситуације (епидемија). Али ићи ћу некад. Имам контакт са Цером Михаиловићем (управник Књижевне заједнице Борисав Станковић у Врању).

Ви сте професор славистике у Хамбургу. Под којим именом се сада проучава језик који се, док сте били студент, звао српскохрватски?

– Ја то лично условно називам штокавски систем, да бих избегао национале конотације, иначе то је званично БХС. Ми живимо у доба кад интерес за стране језике иначе опада и то не само за славистику, то важи и за француски, он је чак у горој позицији него славистика. То има везе с тим што матерњи језици играју све мању улогу у науци, док енглески обухвата све више територије. И то је у реду – треба знати енглески, али ми се чини да држава треба да се бави опстанком националних језика: да се уче и да играју одређену улогу у међународној комуникацији. То морају државе да обаве, иначе ћемо се вратити у средњи век – да половина становништа која не зна енглески остаје потпуно отцепљена од друштва, то је велика опасност.

На језике и дефинисање језика данас у великој мери утиче и политика. Променила се мапа Балкана, настале су неке нове државе које би језик по себи да зову. Колико о томе размишља неки студент славистике у Немачкој?

– Ми имамо студената који су из ових крајева и они су васпитани у различитим породицама, али они те разлике доста брзо забораве и друже се. Са стране гледано, мени није битно да ли је четири језика или један језик, оно што је важно то је да псотоји потенцијал разумевања, а тај потенцијал није искоришћен. Некад је било заједничко тржиште, данас би Србија и Хрватска и друге земље могле много више да добију из тогпотенцијала. То је изванредна књижевност, то може да се пореди са пољском, руском... То много вреди, али мало се ради на промоцији тих књижевности, док би се узајамном сарадњом постигло много више.

Колико је немачким читаоцима позната наша савремена књижевност, а у којој мери се читају класици?

– Андрић је кључна фигура, Црњански је добро заступљен. Српска књижевност се преводи стално. Преводи се и Ћосић, Басара, Албахари, Пантић, Горан Петровић, Великић, Пиштало... Све се то преводи, друго је питање у којој мери је то познато, а ту би планирањем и повезивањем могло много да се уради. Ако постоји заједничко тржиште овде, кад би се систематски радило онда би то била основа да се иде у свет.

Студирали сте руски, проучавате српске писце – то значи да читате и пишете ћирилицу?

– Наравно! И гурам студенте да уче!

Уче ли?

– Хоће, уче, мада им је све теже, осим ако се не баве руским. А друго је питање у којој се мери то може сачувати и шта се тиме губи или добија. Све је то компликовано.

среда, 03. јул 2024.
19° C

Коментари

Dobar tekst, ali..
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Zelja za lepotom
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Bravo
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Miss
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Treba li zabraniti lepotu?
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару