Енес Халиловић: Тишина сваке жртве ужасава ме више него крик

Енес Халиловић рођен је 1977. године у Новом Пазару, где и данас живи. До сада је објавио књиге поезије Средње слово (1995), Блудни парип (2000), Листови на води (2007), Песме из болести и здравља (2011), Зидови (2014) и Бангладеш (2019), аутор је драма In vivo (2004) и Кемет (2009), збирки прича Потомци одбијених просаца (2004), Капиларне појаве (2006) и Чудна књига (2017), и романа Еп о води (2012) и Ако дуго гледаш у понор из 2016. године; са Елмом Халиловић коаутор је књиге Загонетке (2015) у којој су забележене 172 народне загонетке, и покретач је књижевних часописа Сент и Екерман.

Добитник је низа књижевних признања, поред осталих и награде „Меша Селимовић“ за збирку песама Зидови, награду „Бранко Миљковић“ за Песме из болести и здравља и награде „Стеван Сремац“ за роман Ако дуго гледаш у понор. Његове приче, песме и драме преведене су на двадесет пет језика.

У издању „Лагуне“ управо је објављен нови роман Енеса Халиловића насловљен Људи без гробова. Његови јунаци су жртве својих социјалних позиција, али и друштвених окова због којих прелазе границу закона.

„Све почиње од љубави“, речено је о Људима без гробова. „Младић је заволео девојку, али просци су већ дошли код њеног оца. Девојка није могла да погази очеву реч, а заљубљени младић није поднео губитак. Заљубљен и повређен, пушком је делио правду-неправду. Одметнуо се и потера за њим трајала је 47 дана. Приповедач ове књиге је син познатог одметника који истражује потеру за оцем, а све што ће наћи води га према литератури и бројним питањима: Шта је отац? Шта је митски отац? Шта су жртве? Ко су уметници? У каквом су односу судбина и изванредна књижевност?“

На самом почетку Вашег новог романа наратор каже: „Човјек, која год врата отворио, куд год кренуо, па макар био и закован за столицу, неминовно набаса на прошлост“. На који начин сте Ви у овом роману хтели да се ухватите у коштац са прошлошћу?

– За мене прошлост није само лична прошлост. Прихватам као прошлост и све што је одјекнуло у мени, све од историјских процеса, поетичких достигнућа, литерарних фасцинација, поетичких експеримената и митолошких наслага.

Моја историја је историја света у којој исписујем своју страницу. На почетку моје фасцинације стајала је прошлост, нека прича коју сам чуо јула 1992. године. Годинама сам скупљао грађу, распитивао се, трагао за сведоцима и учесницима... Дао сам том трагању колико сам могао.
После 28 година скупљања грађе и скицирања, и после две године писања и повезивања – дошао сам овде где јесам: одмарам наслоњен на стабло романа који ми нуди хлад.

Сама прошлост и њена литерарна обрада, чини се, две су сасвим различите ствари?

– Чини се да јесу, али и прошлост је литерарна, јер прича која се памти литерарна је без обзира што је на мене чекала – незаписана. Слушати шта људи говоре – одувек то беше најбоља пишчева лектира.

Оно што памте појединац и народ, то је поетично; узмите на пример сећања неког народа из древних времена или сећања било ког човека из раног детињства. Само ако се испричају голе чињенице које постоје у колективној или личној меморији, добијамо низ поетичких слика. То је експеримент који увек успева.

Ваша прича гради се око оца који се одметнуо и постао хладнокрвни убица, оног момента када није добио оно што му је обећано. Чиме су у суштини мотивисани напрасни поступци Ваших јунака?

– Чини ми се да од хирова има далеко више планова... А где су мотиви? Свет као воља која зависи од представе.

На крају схватамо да су два основна плана књиге онај стварносни и митски. Која је у том смислу разлика између наших стварних и митских очева, како сте и сами на једном месту написали?

– Можда митског оца можемо изабрати, а можда можемо тумачити да нам је и митски отац дат као и биолошки отац.

Мој роман јесте роман о очевима изложен као портрет уметника у младости, јер једини могући портрет уметника јесте портрет уметника у младости.

На многим плановима у Вашем роману сударају се књижевност и судбина јунака. Чини се да главни јунак у литератури тражи смисао који му у животу недостаје?

– Слажем се да се судбина јунака, било којег, и књижевност сударају, али додајем да се чешу, зачешљавају, закриљују једна другу. Ко је живео књижевност, он је и препознаје у сценама баш као што је јунак Борхесове кратке приче умро попут Цезара само да би се поновила једна сцена.

О сваком човеку може да се напише роман, о свакој кући може песма да се испева. Испод сваког камена је легенда.

Геолог гледа стене и о свакој вам може рећи од чега се састоји и колико је стара, када је настала и како; тако и писац гледа људе и њихове тежње, слуша језик њихов и тумачи им страхове, оно што износе и оно што крију.

Човек је човеку вук, а човек је песнику вучица која га млеком поји и даје му снагу да зида епове и опева империје устале и пале.

Дотичете се и историјски болних места. Тако о стрељању људи у Крагујевцу проговара читав један хор гласова из романа Људи без гробова. Опомиње ли нас овај хор и на важност културе сећања?

– То је хор који нас подсећа на Софокла чији хор не утиче на радњу, а ви знате да је Софокле посејао добро семе поетике о очинству, али и о зарази која погоди Тебу – о како нам је то сада блиско!

У једној трагедији треба да чујемо хор из друге трагедије, тако нас је учио Аристотел.
Што се тиче културе сећања, људи су заборавна бића, а ако се и сећају неке трагедије, знају да буду селективни.

Ја сам и у поезији певао о неким страшним догађајима из прошлости. Тишина сваке жртве ужасава ме више него крик.

Не може један песник опевати све трагедије овог света, али сваку трагедију може опевати тако да припада свима који желе да је чују.

Да ли књижевност сме да постане роб идеолошких трвења у којима смо заглављени последњих деценија? Која је улога писца данас?

– Искрено да вам кажем, ја, за ово мога живота, нисам срео много људи који имају идеологију. Сретао сам углавном људе који имају интересе.

Писац не треба да буде слуга нити једне идеологије, али треба да се залаже за слободу човека, за слободу мисли, за слободу говора, али не за неконтролисану слободу говора која води огавностима.

Писци понекад служе идеолошким жбировима, а понекад су и саме идеологије рођене као слушкиње неких писаца.

Ја не уживам кад читам Комунистички манифест, али уживам кад читам неке писце који су били комунисти, а о том комунизму више и не размишљам, прошлост је то...

Народу саветујем, немојте много веровати писцима изван литературе, јер већина добрих писаца су врло лукави типови који воде рачуна о свом интересу.

Колико је песника написало песму о томе да Ирак није имао хемијско оружје што је био званичан повод да се нападне та земља? Постоје, али врло мало је таквих. Где су романи о милионима црнаца који су одведени као робови из Африке. Многи су бачени у Средоземно море и у Атлантик. Те две воде су масовне гробнице црног човека.

Зашто још увек нема филма о Џамалу Кашогију који је убијен зверски и подмукло?

Већина држава су неслободне и корумпиране, али државе нису живи организми. Државе су неслободне и корумпиране зато што су људи, становници свих држава, углавном неслободни и корумпирани.

Власници капитала су данас власници већине светских држава, а они не желе да државе овисе о мишљењу уметника; а уметници, најчешће, јасно виде проблеме, али многи ћуте или се праве невешти, јер уметници су, давно је рекао Ли Таи Пo, на степеништима богатих.

Живите у Новом Пазару, који је био један од градова најтеже погођених короном. Како сте доживели ове пандемијске дане?

– Дешава се то у историји да дође болест која коси људе. Шпанска грозница била је не тако давно, 1918. године. У мојој породици са очеве стране неколико је умрло за два дана – оба родитеља мог деде и мислим још четворо деце, о томе сам писао у Чудној књизи – а од исте бољке умрла је и мајка мог прадеда, са мајчине стране.

Сада је пет пута корона покуцала на врата мојих рођака и одвела једног од њих, Хајра, пензионисаног полицајца који је имао чаробан осмех и који ме посебно својом добротом задужио.

Моја реакција на све те догађаје била је стрпљиво чекање сваког наредног дана. Не могу рећи да сам био дисциплинован, јер мислим да се човек није могао одбранити ма колико да је водио рачуна.

Умрли су многи људи које сам познавао, били смо сведоци свега и свачега о чему ћу, надам се, написати који ред као сведочанство.

Посебно ме иритирало кад некакви опскурни типови по интернету дају дијагнозе, а никад нису видели микроскоп. То ме излуђује, та потреба човека да се бави туђим послом.

Чине ли овакве ситуације и то да застанемо и дубље промислимо смисао нашег бивствовања на овом свету?

– Постоје људи који никад неће научити ни на свом ни на туђем искуству. И ма колико пута да ударе главом у зид – опет ће.

Човек у опасности јасно промишља, али кад опасност прође он брзо заборави и предаје се уживању. То вам је јасно кад се лађа нађе на узбурканом мору – тада сви знају истину, а кад су на копну – удаље се од истине. То су видели путници у авиону када летелица почне да пропада.

Било је много опомена и биће их вероватно, али опоменутих је врло мало.