Човек који сме да поседује само сто ствари

Хауард Мајкл Гулд је изградио каријеру превасходно као телевизијски сценариста са повременим веома кратким излетима у филм и позориштe. Нашој публици ја најпознатији по серијама Сибил и Инстант мама на којима је поред улоге сценаристе имао и звање шоуранера, што је отприлике главни креативни руководилац пројекта.

Из света телевизијске комедије сада је искорачио у нешто ново и започео је ново поглавље као успешан писац кримића.

Већ за први роман Последњи погледи може да се похвали номинацијом за награду "Шејмус" која вреднује најбољи роман о приватним детективима.

Главни јунак серије романа почете "Последњим погледима" је Чарли Валдо, некадашња звезда међу лосанђелеским детективима који открива да се прославио погрешно решеним случајем.

Од полицајца чију животну причу жели да екранизује Бред Пит постаје огорчени губитник са животном мисијом да загорча живот колегама.

После нервног слома напушта полицију и одлучује да живи као "минималиста", са само сто предмета у свом поседу, оптерећен тиме како утиче на природну средину.

Као и сваки детектив који жели да се повуче и осами, Валдо нема много среће у том науму и већ у првом роману враћа се у Лос Анђелес, заправо Холивуд, да истражи убиство супруге славног телевизијског глумца за које делује да је већ решено и да је славни удовац починилац.

Већ сам наслов романа сугерише холивудски педигре. Наиме, изворни назив Last Looks користи се и као позив асистента режија да се глумцима прегледају шминка и костим пред кадар.

Овакав депресиван и необичан лик испоставио се као одличан основ за целу серију романа. До сада су два изашла а трећи је на помолу.

Први роман "Последњи погледи" је екранизован и Чарлија Валда игра Чарли Ханам, британски глумац који је после серије "Синови анархије" у непрекидном успону и на ког холивудски студији озбиљно рачунају судећи по филмовима "Изгубљени град З" Џејмса Греја, "Битка за Пацифик" и "Гримизни врх" Гиљерма Дел Тора, и коначно "Краљ Артур" и "Господа" Гаја Ричија. Партнер у екранизацији биће му Мел Гибсон.

Док чекамо излазак филма и евентуални превод романа о Чарлију Валду на српски језик, разговарали смо са Хауардом Мајклом Гулдом. Он је саговорник са богатим искуством који има много тога да нам каже, о самом писању али и холивудској индустрији у којој раде и он и његов детектив Чарли Валдо.

Чарли Валдо, главни јунак Вашег романа се издваја међу бројним детективима које карактерише нека ескцентричност. Његов "минималистички" начин живота је надахнуто решење и успева да утиче и на његову свакодневицу и на детективску вештину. Како сте дошли на ту идеју?

Испрва сам осмишљавао лик детектива за телевизију. Управо сам написао био пилот епизоду за кабловску мрежу и он није прошао јер су ми рекли да нема изразит концепт по ком би се издвојио - јунакиња је била детективка која има децу и вози караван. Хтео сам да покушам поново, са јунаком који је уникатнији.

Ћерка ми је показала кратки филм "Прича о стварима", анимирани еколошки рад о томе како трошимо Земљине ресурсе у сврху конзумеризма који нас на крају чини незадовољним, и то ме је дотакло. Управо у то време селили смо се у мању кућу, и морао сам да се решим многих својих ствари и то ме ослободило.

Почео сам да размишљам какав би то јунак могао да одлучи да се реши својих ствари, не само како би их се ослободио као ја, већ опсесивно, и то ме је довело до овог психички тешко оштећеног бившег полицајца који жели да се раскусура са светом.

Роман је у стилском погледу вишесолјан. То је детективска мистерија али се исто тако добро забавља са конвенцијама које поштује. Роман се изузетно лако чита па сте створили утисак да га је било подједнако лако било и написати. Ипак, верујем да није. Како је настао овај рукопис?

Не знам како да одговорим сем да треба јако много много радити да би нешто изгледало лако. Радим пуно преправки. Вероватно ми помаже и искуство рада на телевизији и филму - сматрам да имам прилично добар осећај за ритам, и како да ствари учиним занимљивим. Исто тако, од користи је што сам ја примарно комедиограф.

Кад је реч о мом забављању са тропима, корен тога је у чињенициа да ја нисам био писац детективских романа када сам ангажован да испричам ову причу у форми филмског сценарија. Знао сам да желим да функционише као пунокрвна мистерија,, са много ноаричних особина, па сам је и обликовао као класичну детективску причу, нарочито црпећи много од Рејмонда Чендлера.

Ипак, људи који су ме ангажовали очекивали су да буде и смешно тако да сам у свакој сцени покушавао да пронађем неки нови угао. На пример, пуно пута смо видели сцене у којима се појаве неке гориле у кући детектива да га пребију и упозоре да се клони случаја... али како то учинити и смешним? Отуд богати бели тинејџери који се претварају да су млади црни грубијани.

Сцену по сцену, верзију по верзију, целина је коначно нашла свој израз..

"Последњи погледи" су првобитно замишљени као сценарио а потом претворени у роман који је потом откупљен за филм. Да ли овај ироничан пут до реализације говори нешто о томе како је Холивуд постао превише зависан од ван-филмских франшиза?

Вероватно да, премда овај текст није имао уобичајен пут до екрана, када студио купи књигу, онда ангажује сценаристу, а онда све то нуди глумцима и редитењима, и одлучује потом како даље. У мом случају, продуценти су увек прво показивали сценарио а то је онда привукло редитеља и два главна глумца.

Књига је пуно помогла у том процесу јер су моји сарадници могли да је прочитају и да боље разумеју карактере и сцене. Заправо, највећи део преправки на сценарију је био везан за додавање ствари које су им се допале у књизи.

Ако имамо у виду опсесију Холивуда куповином ванфилмских прича, да ли сматрате да ће романи постати својеврсни тројански коњи за сценаристе да продру у Холивуд?

Оно што знам - писање романа је знатно теже од писања сценарија и нисам сигуран да ли бих то препоручио као средство да се постигне тај циљ. Али и у случају да такав план успе, писац романа се обично гура у страну.

Коначно, и сценариста се гура у страну чим продуценти и финансијери нађу редитеља и глумце. Ви сте само мамац, а понекад можете бити и саучесник као што сам ја покушао да будем на филму "Последњи погледи".

Искуства већине књижевника како су прошли у Холивуду нису баш радосна.

Један од основних проблема сценарија који прерасту у романе је да на неки начин делују као препричавање филма који се никада није десио. Исто важи и за романе који су писани не би ли се продали за екранизацију. Ви сте избегли обе клопке. Како сте то постигли?

Развој сценарија је дуго трајао пре писања романа, и ту је било много главобоље. Имали смо различите звезде у главној улози, два редитеља, сви су имали неке идеје и писао сам неколико верзија сценарија.

Када сам одлучио да напишем роман, знао сам да коначно више немам изазов да се држим неке одређене дужине, и онда сам прошао кроз све верзије сценарио и означио сам све што ми се допало а временом је отпало из сценарија.

Тако да је сценарио апсолутно био кичма романа, и онда сам га на нивоу синопсиса изделио на тридесет поглавља јер је то отприлике број који ми одговара у детективском роману.

Следећи изазов било је то да нисам писао прозу преко тридесет година, још од када сам био тинејџер.

Кренуо сам испочетка, када је Валдо сам у шуми. У сценарију се виде сви детаљи како он живи, његова башта и његова кућа са соларним панелима и сателитском антеном, и очекује се да то заинтиргира читаоца.

Његова идиосинкразија да поседује само сто ствари се откривала касније у дијалогу. Међутим, у прози сам одмах ушао у то његово најзанимљивије својство. И ту је писац комедије у мени преузео контролу.

Кренуо сам да описујем дилему да ли је пар чарапа једна или две ствари и тиме сам везао читаоце.

Како сте писали следећа два романа о Чарлију Валду? Да ли сте њих испочетка писали као прозу или су и они настали као сценарији?

Одлично питање. Када сам почео други роман, нисам знао како ћу, да ли да прво пишем филм, јер заправо то је једино што знам. Онда сам написао причу као да пишем за филм, и тад сам схватио да трошим енерију на решавање сценаристичких проблема који се много лакше превазилазе у роману, па сам од тога одустао.

И даље причу осмишљавам као када пишем сценарио, само неки који је пренатрпан ликовима и догађајима.

Пошто већ знамо да су "Последњи погледи" претворени у филм, можемо им прићи и као књизи и као филму. Да ли сте током писања имали неке глумце на уму?

Када сам осмишљавао Валда као телевизијску серију, испрва сам заправо мислио на Дениса Лирија. Али док сам дошао до ангажмана да пишем сценарио, више ми он није био на уму, али није ни неки други глумац.

Лик Алистера Пинча ког ће у филму играти Мел Гибсон делује као да је писан за њега са тим заплетом који обухвата алкохолизам, јавну осуду и искупљење.

Ту сам имао једног глумца на уму - Ричарда Бартона. Увек сам био слаб на ту генерацију легендарних Британаца - Бартона, Ричарда Хариса, Алберта Финија и Питера О'Тула.

И већина је њих проживела каријеру пијанчећи и правећи невоље, па сам се упитао како би се неки од њих снашао у данашњем свету?

Размишљао сам и о нашим великим позоришним глумцима који су били заведени телевизијским хонорарима и завршили кративно спутану, и помислио сам да би било занимљиво видети Ричарда Бартона у неком лошем телевизијском процедуралу како презире самог себе што то ради.

Мел није био први глумац ком сте се обратили али је један веома паметан агент запазио управо што сте и Ви и дао му је сценарио. Сматрам да је то храбра и домишљата подела, и од стране агента, и од стране продуцента, и од самог Мела. У филму је потпуно бриљантан.

Чарли Ханам игра Чарлија Валда, дивљег детектива са траумом из прошлости и ексцентричним погледима. То је врста лика коју је Мел Гибсон довео до савршенства у серијалу "Смртоносно оружје". Да ли у филму "Последњи погледи" на неки начин Мел предаје штафету Чарлију?

То је једно дивно тумачење. И Чарли је сјајан у филму.

Роман приказује свет једне вишесезонске телевизијске серије која покушава да достигне троцифрен број епизода. Овакве серије које се праве за телевизијске мреже су и даље велики бизнис али су у погледу гламура засењене Златним добом телевизије и премијум кабловских канала. Ви сте овај свет приказали са доста ироније али и љубави. Како је тај свет еволуирао и да ли вам се свиђа?

За свакога има понешто и то је добра ствар за гледаоце. За оне који раде на телевизији је сада много теже. Сезоне које су све краће и све мањи број гледалаца значе све мање новца за писце. То је ствар којом се бавио и наш Синдикат сценариста и пре неку годину је умало дошло до штрајка.

Радили сте као главни сценариста на великим серијама за телевизијске мреже, махом на комедијама. Многе сценаристичке суперзвезде са мрежа су прешле на кабловске канале и типови попут Џона Велса, Девида Келија или Чака Лореа су успешно оствариле тај искорак. Које су основне разлике у вођењу серија у та два миљеа?

Нисам руководио серијом на премијум кабловском каналу или на стримингу па знам само оно што ми пријатељи кажу, и истини за вољу, искуства су различита. Чини ми се да је слично као на мрежама - ако си звезда са великим ауторитетом, пријатно је за рад, али ако се бориш за опстанак, и даље је тешко.

"Последње погледе" режирао је изузетно талентовани британски телевизијски редитељ Тим Киркби. Па ипак редитељи са телевизије и даље наилазе на отпор када покушавају да крену да се баве филмом, чак и када иза себе имају импресиван опус. Зашто и даље наилазе на предрасуде продуцената и челника студија? Које су њихове предности и мане?

Уживао сам у сарадњи са Тимом. Надам се да ћемо још радити заједно. Не знам да ли су ти зидови за прелазак из телевизије на филм онолико високи као пре.

Предности и недостаци варирају од човека до човека. Одговорност редитеља на филму је много већа него на телевизији. Чак и редитељи пилот епизода немају толико обавеза и одговорности као редитељи филмова. На филму су редитељи шоуранери заправо.

Да ли је присуство Мела Гибсона као доказаног редитеља у креативном процесу помогло Тиму Кирбију, и колико је био укључен у настанак филма?

Мел је дошао да ради као глумац. Веома је креативан и много доприноси али колико сам имао прилике да видим, изузетно је поштовао Тимов редитељски ауторитет.

Постоји једна снажна веза која Вас спаја са српским филмаџијама - истицали сте да сте изузетно заинтиргирани и инспирисани филмом "Ноћна кретања" Артура Пена који је такође био један од фаворита наших професора на Факултету драмских уметности па је самим тим стекао позицију једног од кључних кримића из седамдесетих код нас. Можете ли нам рећи нешто више о Вашем односу према "Ноћним кретањима" и другим насловима који су утицали на Ваш рад?

Дивно је што су "Ноћна кретања" важан филм код вас! Овде је малтене заборављен филм, у сенци је низа својих сјајних савременика. Мислим да је то један од филмова који су утицали на мене више подсвесно него свесно. Рекао бих да је Валдо Чарлија Ханама на неки начин рођак Хекмановог Џина Моузбија јер су обојица сломљени детективи на ободима Холивуда.

Филмови те декаде су имали значајан одјек у мени - комедије као и драме, а нарочито наслови који су спајали те две ствари, "Телевизијска мрежа", "Отмица на станици Пелхам", "Меш", "Сексуално сазнање", "Сурова игра", "Жаока", "Мали велики човек" (поново Артур Пен), само да набројим неке који ми први падају на памет. Занима ме који су од њих такође битни и у Србији. Али смех и бол су узвишен спој, зар не?