Горан Паскаљевић: У временима финансијске кризе, прво настрада култура

Југословенска Кинотека сутра обележава свој дан онлајн пројекцијом филма Горана Паскаљевића „Посебан третман“. Пре тачно четрдесет година, прослављени редитељ овим остварењем освојио је Кански фестивал. Црвеним тепихом тада су прошли и сценариста Душан Ковачевић, продуцент Дан Тана и глумци Љуба Тадић и Милена Дравић, која је добила награду за најбољу женску епизодну улогу.

Чувена Палата у Кану због пандемије донедавно је била смештај за бескућнике. Први пут ове године тишина је на Кроазети. А он, својим најновијим остварењем Упркос магли, које је снимио у Италији, као и увек снажно говори.

О односу према мигрантима, изгубљеној хуманости, ксенофобији, егоизму који је превладао - о темама које су одавно дубоко његове, Горан Паскаљевић говори и за РТС.

Освојили сте Кан филмом Посебан третман 1980. године. Некада је било лакше да наш филм дође до таквог фестивала. Ко се променио, фестивали или наша кинематографија?

– Чини вам се да је раније било лакше. Мали број српских филмова је успео да се избори за учешће у главној конкуренцији Кана, Венеције или Берлина од када ти фестивали постоје.

Истина, пре пада Берлинског зида, филмови који су долазили иза тзв. „гвоздене завесе“, а Југославију су тамо рачунали, имали су неку малу предност уколико су били критички интонирани.

Наравно, ти филмови су пре свега морали да буду квалитетни. У последње време, велики фестивали у свој главни програм бирају и филмове славних редитеља који нису њихова најбоља остварења, као што уступају место у програму и филмским звездама.

Недавно ми је селектор Канског фестивала, Тијери Фремо, за време једне приватне вечере у Риму, рекао да мора да води рачуна о четири стуба на којима опстаје програм.

Најважнији је наравно квалитет филмова, али и ауторска имена, филмске звезде, а донекле је важан и комерцијални ефекат.

Филмови о мигрантима обилују сценама насиља, док филм Упркос магли говори софистицираним језиком о проблему који је много шири – губитку емпатије. Је ли однос према мигрантима огледало садашњег времена без људског лица?

– Емпатија све више нестаје. Преовлађује егоизам, посебно у богатом свету. Када данас неко окривљује мигранте за сву несрећу која се дешава у некој земљи, истовремено заборавља да су мигранти само последица, а не узрок те несреће.

Ти који оптужују би морали више да мисле о томе како би лично могли да помогну, шта да учинимо сви заједно да људи не напуштају своју земљу бежећи од страдања, од немаштине и глади.

Десница не јача само у Италији него и у многим другим земљама. Где видите узроке?

– Економска криза је увек погодовала јачању деснице. Када политичари немају решења за политичке и економске проблеме, ослањају се на популизам, уз ширење мржње која има за сврху да замагли видике народу.

Њихов циљ тада постаје само опстанак на власти по сваку цену, а не бољитак живота грађана.

Одбијали сте ангажмане на телевизији, професуру на Академији, а два пута сте одбили и место министра културе. Колики је изазов бити слободан уметник?

– За мене је статус слободног уметника увек био једини начин да постојим и стварам. Свакако да би ми у финансијском погледу било лакше да сам се повијао како који политички ветар дува, или да сам једноставно прихватао „сигуран“ посао.

Сигурно бих данас био богатији, али не и нарочито срећан човек. Вероватно бих имао мањи број играних филмова у биографији (имам 18 до данас), јер озбиљно промишљање како направити филм, захтева огромну енергију и време.

Мислим да сам једини релевантан филмски редитељ у Србији који је сав свој дугогодишњи радни стаж прикупио без иједног радног дана изван слободног статуса.

Када нисам могао да у Србији обезбедим средства за снимање неког филмског пројекта до кога ми је било стало, прихватао сам да радим у иностранству, али искључиво филмове за које сам ја написао сценарио или бар предложио филмску причу.

Захваљујући успеху мојих филмова на великим фестивалима, многи страни продуценти су добро познавали мој рад и нудили су ми да продуцирају моје филмске пројекте. Тако се догодило да сам радио у САД-у, Италији, Мексику, Индији, Албанији, Немачкој, Ирској...

Такође сте одбијали наручене пројекте. Колико у хиперпродукцији телевизијских серија има квалитета и има ли комерцијализација последице по нашу кинематографију?

– Свуда у свету данас преовлађују филмске серије. Има их заиста веома добрих, неке су боље од многих филмова. У биоскопима се приказују скоро искључиво мега филмови, финансијски недостижни за било коју малу кинематографију као што је наша.

Ипак, мали број земаља које традиционално доста улажу у своју културу, као што је Француска на пример, штите своју филмску продукцију, дистрибуцију и биоскопе, веома рафинираним, јасним законским и финансијским средствима.

Код нас је постало правило да у временима финансијске кризе, прво настрада култура, најпре се креше државни буџет у тој области. Колико је то погрешно, и шта култура и образовање значе сваком народу, мислим да не вреди више (глувима) говорити.

Што се тиче наших серија, неке су недопустиво ниског квалитета, али има и серија које заиста завређују пажњу, које су постале нераздвојни део наше свакодневнице.

Светски критичари кажу да сте мајстор великих филмова о малим људима. Често се помиње банални реализам, правац у који је савремени филм упливао. Шта недостаје данашњим филмским причама?

– Можда данас највише недостају искреност и оригиналност. Исувише има копија које се ослањају искључиво на форму, док њихови аутори све више запостављају суштину којом би требало да се баве.

Због недостатка новца многи Ваши пројекти су се гасили пред снимање. Како је то утицало на Ваш однос према стварању?

– Када се то деси, удахнем дубоко и идем даље. Увек постоји неки финансијски мање захтеван пројекат који је ту негде, на дохват руке. Само га треба открити, неће сам да куца на ваша врата.

Мачији крик је нови пројекат који снимате у својој земљи после седам година. Реч је о филму инспирисаном аутентичном причом.

– Тај филм је био предвиђен за реализацију још прошле године, али како сам у међувремену прихватио да радим у Италији филм Упркос магли сви планови су се променили, поготово сада са пандемијом и проблемима које је изазвала широм света.

Мачији крик ће, уз мало среће, бити снимљен почетком идуће године. Како нико није исти као пре само шест месеци, нисам ни ја.

То је утицало на то да сам се вратио озбиљном промишљању сценарија, можда и некој новој глумачкој подели, другачијој од првобитне какву сам је замислио пре две године, и још неким формалним променама које ће, по мом мишљењу, допринети квалитету будућег филма.

четвртак, 04. јул 2024.
16° C

Коментари

Dobar tekst, ali..
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Zelja za lepotom
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Bravo
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Miss
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Treba li zabraniti lepotu?
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару