Звонко Карановић: У напредак воде само они који крше правила и померају границе

Звонко Карановић, превасходно песник, а затим и прозни писац, аутор је књига песама: "Blitzkrieg", „Сребрни Сурфер“, „Мама меланхолија“, "Extravaganza", „Тамна магистрала“, „Свлачење“, „Месечари на излету“, „Кавези“, „Златно доба“, „Иза запаљене шуме“.

Његова поезија је певедена на петнаест језика и објављена у најзначајнијим књижевним часописима бивше Југославије, три српске и исто толико страних антологија. Добитник је награда „Лаза Костић“, „Биљана Јовановић“, „Душан Васиљев“, „Кочићево перо“ и „Кочићева књига“, за целокупно књижевно стваралаштво.

Аутор је трилогије Дневник дезертера, коју чине романи Више од нуле, Четири зида и град и Три слике победе, објављени у периоду од 2004. до 2009. године.

Под утицајем водећих одлика бит поезије (деловање ван оквира, бележење доживљеног, укидање синтаксе, критичност, императив слободе), али и стваралаштва француских и пољских песника, књижевних поступака надреалиста, Карановићева поезија увек се развијала у правцу истраживања нових поетских израза.

Основни чинилац Ваше поезије и прозе је живот посматран из свих углова, добрих и лоших. Како га посматрате у периоду за нама? Да ли сте писали?

– Период изолације изазван корона вирусом провео сам радећи на рукописима три младе ауторке који ће се као књиге појавити у издању ППМ Енклаве до половине јуна.

Вести сам пратио са скепсом, придржавао се препорука медицинске струке и трудио да се што више изолујем од многобројних теорија завере и политичких спекулација које су преплавиле друштвене мреже, вибер поруке и телефонске разговоре са пријатељима.

Недостатак социјалних контаката надокнађивао сам читањем поезије, провереним местом где се може пронаћи мир, емпатија, блискост.

Бавио сам се и промишљањем свог следећег списатељског корака, јер сам последњом књигом поезије затворио циклус тема које су ме интригирале и експеримената са структуром које сам планирао.

Ништа нисам писао.

Почели сте да пишете на трагу битничке поезије у окружењу које негира идеје на којима се она заснива. Да ли смо променили однос према другачијем размишљању које сеже даље од свакодневних оквира?

– Није се ту ништа променило нити ће се променити. Онај ко размишља другачије од већине мора бити спреман на последице, пре свега на одбацивање, игнорисање, па чак и подсмех. Потреба за сигурношћу је веома изражена код људи и то важи за све области живота, од политике до књижевности.

Бити уз победнике, уз власт, бити у маси, међу истомишљеницима, држати се општептихваћених мерила вредности, без преиспитивања, покушаја иновације – одувек је лакши пут којим се чешће иде.

С друге стране, бар што се књижевности тиче, откривати свој глас је изазов, чин уметничке храбрости, јер резултат је увек неизвестан. Време као једини ауторитет показаће домете и значај написаног.

Шта је са космополитизмом? Да ли га књижевност данас оберучке прихвата?

– Космополитизам није књижевна категорија. Данас, захваљујући телевизији, интернету, укидању виза за Европу и развијеном саобраћају, млади људи много више путују, виде, сазнају, информисанији су о стварима које се дешавају на глобалном нивоу.

Отвореност ка свету се све више подразумева, и то је напросто опште место, али само по себи није довољно да неко књижевно дело буде добро. Космополитски став, уколико постоји, природно се одражава у писању, као и свака друга врста ауторовог аутентичног доживљаја.

Ви ми постављате ово питање, претпостављам, јер неки текстови видно подлежу манипулацији где наводни космополитизам прикрива недостатак праве књижевне супстанце, или имамо другу крајност где аутори, загледани у сопствено двориште, игноришу свет који пролази поред њих, уместо кроз њих.

Како из ове перспективе посматрате често подвлачење, како читалаца тако и критике, референци на популарну културу у Вашим књигама, које сеже до самих почетака, поготово од Сребрног сурфера?

– Поезија мора да црпи из живота. Популарна култура је део колективног искуства и природно је да се утицаји преливају у оно што пишеш.

Зидови које је академска јавност подигла између „високе“ и „ниске“ клутуре дефинитивно су срушени доделом Нобелове награде Бобу Дилану. Напросто, та подела више не важи, време је променило нека схватања, ствари се шире сагледавају.

Зашто би емотивни доживљај приликом читања нпр. неког класичног романа из шездесетих био више вредан од слушања неке од најбољих песама „Битлса“? Иако нас дотичу углавном исте ствари, имамо различите сензибилитете.

Све што пролази кроз људски ум је материјал за поезију како је још педесетих говорио Гинзберг, све што човек доживи телесно, мисаоно или емотивно равноправна је грађа за писање.

Млађи аутори одрасли на поп култури свакако ће све више експлоатисати то поље и биће веома занимљиво видети шта је од свега време верификовало у колективном памћењу.

У претпоследњој књизи песама Златно доба из 2015, пред читаоцима је антиутопијски приказ савремености. Које би слабости друштва, узимајући у обзир брзину којом се мења, рефлектовала ова збирка да је написана данас, само пет година касније?

– Песник није позван да даје одговоре на социјалне или било које друге теме. Он једноставно пише о нечему о чему промишља, без претензија да било шта докаже.

Друштво је живо ткиво које обликују, између осталог, наука, технологија, па и уметност, и није лако, поготово из позиције нашег транзиционог друштва предвидети како ће будућност изгледати, али свакако да човек све више времена проводи у виртуелном простору што неминовно доводи до смањених социјалних контаката, усамљености, анксиозности, отуђења.

С обзиром на све бржи технолошки напредак листа менталних тегоба биће све дужа. Ипак, не мислим да ће будућност бити апокалиптична, како многи предвиђају. Човек је преживео захваљујући својој изванредној способности прилагођавања.

Ново време донеће нове изазове, нова решења, нове креативне подвиге, и претпостављам, кад се судари са сломом вредности коју носи материјални свет, већу окренутост ка духовном.

Која би га Ваша песма најверодостојније описала?

– Никада ми није била намера да у својим песмама упирем прстом у некога или критикујем одређене друштвене појаве. То напросто није разлог писања.

Лирски песник јесте најфинији сеизмограф који региструје потресе како унутар себе тако и у свету у коме живи, који често имају снажну узрочно-последичну везу, али тежиште је на личном доживљајуствари, не на критици.

Оно најличније што преносимо обично је и заједничко многима. Изражавањем аутентичног доживљаја имамо већу шансу за истинску комуникацију са читаоцима него када циљано уперимо камеру споља, у нешто што се тренутно чини важним.

Верујем да поезија има својство холограма. Ако песник пише „из себе“, а то сваки прави песник чини, онда и најмањи његов фрагмент/песма у потпуности рефлектује свог аутора, његово искуство виђења спољашњег света.

Шта сте читали у последње време?

– У последње две године скоро искључиво читам поезију и есејистику. Распон поезије је велики, од рукописа млађих аутора до домаћих и светских класика, ту су и антологије које с времена на време прелистам у потрази за неким песницима које сам можда неоправдано заобишао.

Што се есеја тиче, постава је скоро непромењена годинама; Монтењ, Елиот, Бродски, Бењамин, Набоков, Борхес, Гомбрович, Чеслав Милош. Размишљања тих великих људи драгоцен су алат у проширивању знања и хоризонта сопственог света.

Имала сам прилику да видим Вашу посвету у једном од примерка Боџ сета, у којој сте написали: „Хроника једне непоновљиве побуне“. Да ли збирке које су уследиле можемо да опишемо на исти начин?

– Свака врста писања која за циљ има истраживање, покушај да се донесе „нешто ново“, уколико је данас тако нешто уопште могуће, јесте нека врста побуне, покушај да се преиспита канонски поредак, допринесе другачијем сагледавању тема којима се писци баве столећима.

Већ сама одлука да се не иде сигурним, одавно утабаним стазама литерарне традиције први је корак те побуне.

Чак и кад се чини да је готово немогућа, јер је светско литерарно наслеђе огромно, побуна је важна јер одржава пламен, дух онога што књижевност треба да буде. Напретку су водили само они који су кршили правила и померали границе.

Број коментара 0

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

четвртак, 04. јул 2024.
18° C

Коментари

Dobar tekst, ali..
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Zelja za lepotom
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Bravo
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Miss
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Treba li zabraniti lepotu?
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару