Хана Селимовић: Уметност и култура су на апаратима

Глумица Хана Селимовић не подлеже клишеима. Она је власница раскошног талента. Вредна је и бескомпромисна, и у животу и на сцени.

У Народном позоришту у Београду је након Саше у Чеховљевом Иванову, за коју је добила бројне награде, маестрално релизовла улогу Анисје у Толстојевом Царству мрака.

Њена протекла година била је у знаку представе Тартиф, у режији Игора Вука Торбице, насталој у копродукцији Сомборског народног позоришта и Српског народног позоришта из Новог Сада.

Њена Дорина је права глумачка мајсторија, у представи која има намеру да буде оштра критика социјалних и породичних односа и која метафоре шаље на адресу читавог друштва.

Ханина Дорина раскринкава наш лабилни морал, нашу неодговорност, наше пристајање на неприхватљиво. Представа је учествовала на бројним релевантним фестивалима и била део главног програма 53. Битефа.

Недавно је на РТС-у емитована серија Тајкун у којој је похвале добила за улогу Јоване Несторовић, тужитељке Специјалног суда за организовани криминал. Све су то поводи за овај интервју са Ханом.

Када је почела изолација због короне саветовали су нас да је у таквим ситуацијама за ментално здравље добро свладати неку нову вештину. Чиме сте се Ви бавили?

– Чињеница да нам је саветовано да савладавамо нове вештине у овој сулудој ситуацији је лудо лицемерна и апсурдна. Ово је ситуација која је многим људима донела суочавање са угроженом егзистенцијом, губитком посла, средстава за живот, суочавање са страхом, бригама, психолошким последицама изолације и најзад, суочавање за болешћу и губицима.

Неукусно је у тој ситуацији говорити људима - учите да свирате. Немамо сви исте удобне позиције из којих се има прилика за позитиван став и савладавање „нових вештина“.

Питање доброг укуса је имати свест о томе. Ја сам се углавном трудила да останем нормална и здрава и обуздавала сопствене страхове и бриге.

Успут сам давала себи мале запослице, које ми нису дозвољавале да се активно питам шта је ово, како ћемо даље, шта је са мојим и туђим пословима, од чега ћемо зарађивати за живот, шта после овога значи „нормала“, има ли је...и тако даље.

Како размишљате о свим тим околностима, о опасности од вируса који је зауставио готово читав свет?

– Мислим да се свет суочава са тешком кризом, која ће свој други талас манифестовати у економском, социјалном и политичком смислу и на жалост нисам од оних који верују да се када се епидемија заустави проблеми завршавају.

Мислим да тек почињу. Али исто тако мислим да је ова ситуација разоткрила до кости ругло система у коме свет функционише, у коме је профит једини Бог, а човек пуко средство.

Серија Тајкун у којој играте имала је недавно велику гледаност и успех код публике и критике. Како коментаришете експанзију серија које су на неки начин изгурале филм у други план?

– Не мислим да је филм изгуран у други план, филм никада неће изгубити своју важност и позицију. Ова експанзија серија код нас је с друге стране један каскави корак који прати светско тржиште и донекле је логично да се угледамо на оно што нам је одавно доступно
да гледамо као публика.

Са друге стране, често се питам има ли и неки други жанр који налазимо за занимљив и релевантан осим овог који је преузео потпуну доминанту...

Надам се да је и то налет који ће проћи и да ће жанровска понуда серијског програма постати мало разноврснија.

У Србији је ове године у једном тренутку снимано више од двадесет серија. Само ретке имају некакву вредност. Да ли серије могу имати уметничку вредност и шта је неопходно да би то имале?

– Добар сценарио, доброг редитеља, добру поделу, добре продуценте и елементарна, ако не и значајна средства. Дакле, није мало.

Ето и одговора зашто све није једнаке вредности. Ретко која серија сабира све те елементе које сам навела.

Позориште је због пандемије, на жалост, потпуно у другом плану. У тренутку је због короне све стало. Позоришта су затворена до септембра. Какве ће то последице оставити на вас који у позоришту стварате, а какве на публику?

– Мислим да ћемо одговор на то питање у пуној мери тек сазнати. Оно што је сигурно је да су незапослени уметници у овој ситуацији извукли дебљи крај.

Ова ситуација је лепо разоткрила све мањкавости закона о култури, о позоришту, компетенције људи на позицијама и апсурд који се тиче тога.

У неком смислу егзистенцијално су обезбеђени они који су имали среће, ови који нису, па, они су колатерална штета. Када сам причала о судбини хонорараца, често сам наилазила на коментаре испод текстова као, па као да сте ви једини, а фриленсери новинари, итд.

Ја немам ништа против да се свако ко се у овој ситуацији осећа оштећеним, а има могућност јавног говора, огласи. Што више тим боље. Заиста могу да говорим са потпуним познавањем ситуације само у својој бранши.

Такође постоји пуно заблуда и бирократских ребуса ко су самосталци, ко незапослени хонорарци, ко су слободњаци. Као и то да су људи који су незапослени бирали тај статус јер добијају новац на руке и не плаћају порез на хонораре.

То су ординарне глупости и непознавање статуса о коме се „наклапа“. Али истина се своди на најпростију ствар - незапослени хонорарци, који раде у републичким институцијама, људи који чине позоришне репертоаре ове земље, су остали без икаквих прихода и помоћи од стране државе и институција.

Једини усамљен и светао пример је Српско народно позориште у Новом Саду.

Позориште је жива уметност, истина ефемерна, али због тога посебна. Шта Вама значи позориште? Какав је то уметнички простор?

– Мени позориште значи основни простор радости, бриге, слободе, скучености, здравља, стресова и болести, љубави, сујете, амбиција, малодушности, широкогрудости, топлине, заједништва и усамљености.

Нешто, дакле, као живот у малом. Оно перзистира и изнова бива грађено од садржаја свих који у њему раде. Зато је оно свашта, а не само нешто, зато оно није само лепо, али је и најлепше.

Глума је пре свега занат. Када она постаје уметност?

– Мислим да то нису мерљиве ствари, и тешко ми је да одговорим на то питање, али рецимо то овако: сваки занат да би био заиста врхунски мора поседовати изврсност.

За изврсност су неопходни дар и много грешака и поновних напора. Када неко у занату досегне изврсност, он се назива мајстором. Е сад, у позоришту, један мајстор не чини мајсторску целину.

Зато је оно сложено и предивно јер је за добро позориште неопходно много елемената. Тек када сви учесници, и неки несхватљиви фактор над свима њима, када сви буду на својим правим местима и у својим правим снагама уметност се догоди, или боље је рећи отме.

Ваша Дорина у представи Тартиф, у режији Игора Вука Торбице је посебна. Добили сте бројне награде за ту улогу. Шта Вама она значи и како сте је разумели?

– Дорина је за мене тешко упознавање са новим, и стална опомена да смо склони уљуљкавању у познато, и чињеницу да нас страх спречава да идемо напред по неко ново искуство.

Хвала Игору што ме је стрпљиво и неуморно враћао на пут са кога сам повремено хтела да побегнем у стварању те улоге. Дорина је представник мањине, здраворазумске мањине којој се здрав разум негира, представник оних који немају други избор сем да постављају питања и траже истину.

Дорина је представних свих малих људи, хероја, чији гласови бивају ућуткани.

Уметност се преселила на друштвене мреже. Представе емитоване на Јутјуб каналима имале су велику гледаност. Какав је Ваш однос према томе? Да ли виртуелни може да замени стварни контакт са уметношћу?

– У првом налетy ми је било драго што су људи који нису имали прилике да погледају неке представе, пре свега мислим на људе из унутрашњости, имали прилику да то учине.

Међутим не, не мислим да је позоришту место на онлајн стримовима, јер то је противно суштини позоришта.

Искрено се надам да ако нам је довољено да седнемо један до другог у авион, и путујемо на други крај света, да ћемо ускоро моћи сести једни до других и у позоришту, на сат и по или два.

Зашто су култура и уметност важни у оваквим околностима?

– Нисам сигурна да имам одговор на то питање. И ако некоме јесу важни, коме?

Да бисмо на ово питање одговорили добро је истаћи следећи пример: након Српског народног позоришта које је пружило и институционалну, поред солидарне подршке, запослени у Народном позоришту су такође оформили кутију за помоћ хонорарним сарадницима, који формално „не припадају“, иако су активни учесници репертоара.

Ако мене питате дакле, уметност и култура су на апаратима, које одржавају сами радници у култури, својом добром вољом, снагама и ентузијазмом.

Они који би требало да преузму пуну одговорност за бригу о њој, то евидентно не чине, сем у усамљеним и ретким случајевима. И на крају, ту је публика, због које се преко овог блата пређе, прогута кнедла и изађе на сцену, јер, то је наш позив.

Али ја нисам од оних која верује да се о тим стварима треба ћутати.

Шта сте ових дана читали, слушали, гледали? И шта бисте нам од тога препоручили?

– Предложићу два филма која су на мене оставила велики утисак, који нећу образлагати, јер не знам да ли бих умела. Али најсрдачније препоручујем оба.

Први је Обојена птица Вацлава Мархоула, а други Жао нам је што смо вас пропустили Кена Лоуча.

четвртак, 04. јул 2024.
16° C

Коментари

Dobar tekst, ali..
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Zelja za lepotom
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Bravo
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Miss
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Treba li zabraniti lepotu?
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару