Енес Халиловић: Онај ко има шта рећи, не треба да се плаши било кога од кога има шта чути

Рећи да је писац Енес Халиловић песник, приповедач, романсијер, драмски писац, филозоф, књижевни уредник тачно је али не у потпуности.

Набројани жанрови у Халиловићевом опусу нису наспрамне целине, одвојене једне од других, оне се међусобно прожимају а њихово прожимање резултује текстом чији приповедни облик почива на поетској снази и суштини, поетски на филозофском промишљању, драмски синтетизује поетско, прозно, филозофско... Речју, Енес Халиловић је аутор чије обимно дело је до сада преведено на више од десет светских језика и с разлогом окупира читалачку пажњу.

Пре 14 година покренули сте часопис за књижевни нтервју Екерман. Наслов није случајан. У култури сећања Гетеов секретар има значајно место. Рекли сте ми, када сам Вас позвала да урадимо мини интервју, да имате велику одговорност према писаним интервјуима...да ли смо помало заборавили на важност књижевног интервјуа?

– Имам одговорност према свему, а то је добро за душу и савест моју, али за тело то можда и није добро. Целог живота сам био превише одговоран. Проверавао да ли су закључана врата... Та одговорност пренела се и на књижевност. Лакше ми је када говорим, а када пишем интервју постајем превише одговоран према тексту. И не само то. Када човек говори, тада се и оштри мисао. Не сећам се ко, али неко је рекао – како да ти кажем шта мислим кад нисам рекао? Заправо, говор је замајац мисли, па некад најбоље реченице буду изречене усмено, а не кроз текст. Зато и јесте задатак писца да слуша људе и узима оно најбоље из њихових уста.

Што се тиче важности књижевног интервјуа, да, може се рећи да смо заборавили на важност те форме. Има, како сма чуо у Букурешту, часопис у Румунији који има само једну делатност, а то је књижевни интервју. Екерман инсистира да покаже читаоцима шта писци говоре и какви су изван књижевности, зато имамо и посебну „политику“ да писце и књижевне критичаре понекад не питамо о књижевности. Желимо да видимо какви су изван литерарног, где су њихови страхови, опсесије, за шта се занимају...

Интервју је дијалошка форма. Однос дијалошког и монолошког, на пример, у једном књижевном тексту је веома важан и сведочи о успешности аутора да балансира две форме исказивања мишљења. Да ли је тај однос балансиран када је реч о овдашњој друштвеној и културној сцени и како бисте га оценили?

– Сваком ће бити лако оно за шта је надарен. Присталица сам тог мишљења, давно изреченог. Данас, у јавном простору, много их је који говоре, а мало их је који питају или који знају да упитају. Интервју осим вештине као потку има радозналост. Радозналост којом питац (термин Мака Диздара) пита, треба да потакне и упитаног, али и да пробуди радозналост у публици. Интервју је троструки процес плус историја. Знате шта сам уочио? Страшно, а истинито. Када су неки моји саговорници умрли, интервју са њима је добио на значају. Дакле, сваки писац који даје интервју чини то и за она времена у којима неће живети и говори оним људима који га неће сретати.

Што се тиче наше друштвене и културне сцене, онеспокојава чињеница како су људи различитих мишљења међусобно удаљени. Као друштво не показујемо зрелост ни вољу дачујемо једни друге. Кројачки речено, чешће користимо маказе него иглу и конац.

Ви сте песник, прозни, драмски писац, новинар...Такође волите мит, фолклор, историју, фолозофију, и догађања у Вашој прози често су литерарни облик фолклорног, митског, историјског памћења...Шта Вама значи та многострукост?

– Све што видмо су честице целине коју не можемо ни замислити. Тако је и са оним што додирујемо и са оним што очи виде и што слутња слути. Човек је назнатност која пролази и види различите незнатности. Нека се моја многострукост чита као моја радозналост.

Прошле године сте објавили Бангладеш. Ја бих је назвала поетском збирком, врло специфичном, а Ви сте јој дали поднаслов Манифест квантумизма. Шта је квантумизам?

– Квантумизам постоји као доминантно осећање незнатности унутар мноштва, унутар гужве. Адреса квантумизма је Архимедова књига О полугама која је изгубљена. Слутимо стил и исход те књиге на основу закона о полуги и на основу познатих Архимедових дела О кугли и ваљку и О мерењу круга. Зашто слутимо? Зато што једно открива друго. На пример, Архимедов закон важи за све флуиде, а откривен је код течности. Сваки квант може бити на месту било ког другог кванта; и последњи квант може бити први квант; то је доказ целине.

Квантумизам је потрага за квантовима. Сваки квант носи једно расположење. Збир није пуки збир почетака песме и завршетака песме, збир постаје смеша. Квантумизам долази. Он је већ ту. Манифест је само констатација постојећег песништва, али не целокупног песништва. Квантумистичка песма има за циљ да сабере квантове, смешу почетака и крајева да понуди песницима који из сваког кванта могу кренути у песму. Сабрати квантове на једном месту, повећати густину песничког простора – појачати песников ослонац на старту. Квантумизам је збир последица. У поезију се улази љубављу Демокритовом који каже – 'Волео бих наћи само једну узрочну везу, радије него добити цело Персијско краљевство'.

У једном интервјуу сте рекли – 'Стално морам да говорим о томе како је нормално да се сви на Балкану читају'. Због чега непрекидно морамо подсећати на ту нормалност, рекла бих и нужност...

– Да живим још триста година не би ми било јасно зашто се људима стално мора понављати нешто што је нормално и природно и што је засновано на здравом разуму. Цео свет припада сваком човеку, али и језик је свет који нам припада. Онај ко има шта рећи, не треба да се плаши било кога од кога има шта чути. Свака велика култура, показало се кроз историју, била је заснована на отворености, а сваку суноврат кренуо је од затворености. Слушам! И говорим да би ме чули!

Имате ли утисак да писци у Србији једни друге читају? Да ли Ви читате оно што пишу Ваше колеге и сматрате ли да је један услов дијалога, који смо помињали, управо то, читати шта колеге писци пишу ...

– Читам савременике! Али многе савременике сам читао па напуштао њихов текст. Много је књига, а мало књижевности.

Знам да завршавате роман или сте га већ завршили. Хоћете ли открити о чему је или сте један од писаца који негују посебан облик сујеверја, као део ритуала, када је реч о откривању дела у настајању?

– Поезију сам почео да пишем априла 1992. године. Прве песме написао сам у једној свесци тврдих корица, још је чувам, а негде у јуну или јулу чуо сма причу о одметнику који се скривао након што је починио убиства. Волео једну цуру, цура му се обећала, али када је он отишао у војску другом су је дали... Детаље о његовом скривању годинама сам бележио, претраживао архиве... Мој роман је и документарни роман. Многе скице сам скупљао све до 2018. године када сам отишао да видим одметникову кућу и двориште. Онда сам прво написао посвету, па роман. Али роман дотиче и мене, то је на неки начин моја псеудоаутобиографија, о детињству, о стрељању ђака у Крагујевцу октобра 1941, о птицама и жабама, о математици и хипотезама које је тешко доказати, о муцању... Желим говорити о муцању.

Број коментара 0

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

четвртак, 04. јул 2024.
17° C

Коментари

Dobar tekst, ali..
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Zelja za lepotom
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Bravo
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Miss
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Treba li zabraniti lepotu?
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару