Дејан Алексић: Чим се повашарени свет врати у свом пуном заслепљујућем сјају – ето и нас, да му држимо скуте

У овим временима "чуда једног вируса", Дејан Алексић, данас један од најистакнутијих песника млађе генерације, добитник најпрестижнијих књижевних награда ("Меша Селимовић", "Бранко Миљковић",награде САНУ из Фонда "Бранко Ћопић", као и из Фонда Борислав Пекић, Бранкове награде, "Матићев шал", Змајеве награде Матице српске и других), чије је стваралаштво за децу заступљено у читанкама, а представе се изводе на већини сцена за младе, сматра да нас је глобална пандемија подсетила на властиту крхкост и да је његово чуђење, оно оптимистичко, окренуто спознаји да је човеку који није изгубио способност да критички мисли још увек довољно катарзично искуство да постане бољи. 

Уколико сте у Вашој поезији успевали да на смирен начин очувате могућност чуда и чуђења, да ли вам је то успевало на појаву ове глобалне пандемије?

- Узмемо ли у обзир да се ово догађа први пут у нашем времену, свакако има места за чуђење, али и за неверицу. Наш модерни свет толико је постао антропоцентричан да нам је готово невероватна помисао да нас може угрозити било шта осим нас самих. У једној од ранијих песама имам следеће стихове: ,,С времена на време, човечанство воли / да се забави идејом о сопственом крају." Ево, сада смо имали управо то, и уопште није забавно. Проблем је, рекао бих, што живимо у карневализованом свету чије су погонско гориво сензација, површне истине и лака забава, што смо део у симулакрума који је у стању да и апокалиптичну стварност претвори у простор за ријалити. Глобална пандемија нас је подсетила на властиту крхкост, појединачну и колективну. Моје чуђење, оно оптимистичко, окренуто је спознаји да је човеку који није изгубио способност да критички мисли још увек довољно катарзичко искуство да постане бољи.

Ако смо до овог пролећа - до марта живели брзо, како бисте описали темпо живота током протекла два месеца?

- Наш свет је мањи него икада. Брзина ширења информације, могућности једноставног транспорта, учинили су га таквим. Утисак лаке доступности садржаја утиче најнепосредније на живот сваког од нас. У последња два месеца, не својевољно, застали смо, заузели матичне стајне тачке, осетили помало заборављену и лепу наивност постојања у месту.

Антропоцентричност на коју нас навикава варљив осећај комоције у модерном свету постао нам је неки карикатурални модус вивенди. Сада нам се та стварност указала у одразу, као у Тадићевом ,,огледалу кезилу" (песник Новица Тадић, нап. аут.) Бивајући на једном месту, често имамо осећај да смо на другом нешто пропустили, да смо сиромашнији за некакво искуство. Јурњава светом због попуњавања празних места усхита, чине усхите вредносно проблематичним. Имао сам шта да радим у околностима које су нас затекле. За остварење појединих планова недостајао ми је континуитет боравка у кући.

У случају да сте били у овом периоду глобалне изолације продуктивни, да ли сте стварали за одрасле или за децу? Да ли је тренутак одређивао и врсту стваралаштва?

- То што стварам у више књижевних жанрова и врста углавном видим као предност, мада понекад зна да ме уведе у стваралачку неурастенију. У сваком случају, често премештање фокуса с једног на други списатељски план, оставља ми утисак обновљене радне мотивације и узрокује да практично немам периода без седења за писаћим столом. Тако је било и у периоду изолације, колико год тај појам за ствараоца има значење свакодневне праксе. Радио сам на неким раније започетим рукописима књига за децу, и поетским и прозним, али највише времена сам посветио раду на завршним поглављима романа започетог у првим месецима прошле године. Занимљиво, поезију (осим за децу) нисам могао да пишем. Ум ми, напросто, није био заузет на начин који обезбеђује песничке увиде и мишљење.

Мишел Уелбек, у писму за радио Франс ентер, у коме говори о излозацији током коронавируса и утицаја на рад писца, између осталог вратио је стару дилему. да ли је био у праву Флобер који је говорио да човек мисли и пише само кад седи, или Ниче који тврдио да је све, што није смишљено у ходању, чист промашај. Уелбек је признао да је ближи Ничеовој тврдњи, сматра да ће покушај да се нешто напише, ако је уметник без могућности да током дана бар неколико сати хода, бити неуспешан. Да ли се слажете са његовим размишљањем и каква су вам у том смислу искуства из времена изолације и полицијског часа?

- Нису ми, наравно, непознате стратегије писања бројних великих стваралаца, нити њихови обрасци креативног процеса, који су често и предмет анегдотских цртица. Једна од омиљенијих је она о Хемингвеју, који је писао углавном у зору и стојећи. То може да нам створи готово мистичну представу о ритуалном односу између аутора и настајућег текста, али у Хемингвејевом случају, кажу, разлог за обрасцем био је крајње тривијалног карактера: човек је имао хроничан проблем с хемороидима. На другој страни, Пруст је, рецимо, имао манију бројања и његова стваралачка концентрација била би умањена уколико би седао да пише а да претходно није пребројао стабла у дрвореду у својој улици, иако је то чинио сваког дана. Мистификације су саставни део књижевне историје и живота писаца и у томе има несумњиве привлачности.

Моја искуства су крајње једноставна. Ако говоримо о писању поезије, седање за писаћи сто у мом случају значи углавном само чин записивања нечега већ формираног у мислима. Не пишем песму, само је препишем. У случају стварања литерарних дела за децу, ствар је мало другачија. Писање претварам у процес игре. Настојим да изненадим себе. Некада се тај процес догађа током пешачења, или у колима, ако је вожња монотона. Или током коришћења усисивача. Многе моје песме за децу настале су док сам руковао усисивачем или прао судове. Једноставне аутоматске радње дају мислима слободу да се одају лутању. Из тог лутања понекад донесу разна блага. Нема полицијског часа за креативне мисли.

Мислите ли да ће ова пандемија променити људе, свет, да више ништа неће бити исто?

- Сумњам. О томе се доста причало током периода страха и изолације. Већ ових дана видимо да се живот враћа у нормалне, свакодневне токове. Можда и више него што бисмо желели, још увек помало у грчу и бојазни. Волео бих да смо се суштински променили, најпре са аспекта еколошке свести, потом у односу према сопственом времену, које често трошимо на којештарије. Мислим да је људе лако завести, подметнути им садржаје сумњиве вредности, а под слоганом подизања квалитета живота. У карантинским условима дођемо до свести како је то опсена и колико је уметност, на другој страни, увек ту да нам обезбеди нови доток вере у смисао, али бојим се да су такви увиди орочени, краткотрајни. Чим се повашарени свет врати у свом пуном заслепљујућем сјају - ето и нас, да му држимо скуте.

Да ли вам недостају загрљаји - додирна емотивна култура?

- Ми смо култура присног контакта и експресивности карактеристичне за јужњачке сензибилитете. Потресно је кад се то покаже као генератор опасност. Знамо да се права величина неке вредности покаже с њеним нестанком. На срећу, ово је привремено, па ће се лепота пријатељске и фамилијарне блискости вратити.

Шта тренутно радите, да ли нешто стварате и шта је то? Какви су вам професионални планови?

- Поменуо сам рад на завршетку романа. Ако ствари буде ишле жељеним током, требало би да се појави у књижарамо крајем лета. Уз то, пишем и један роман за децу, сасвим необичан, формално и идејно. Прошлу годину су ми обележиле песничке књиге, а ова је, евидентно, резервисана за писање прозе.

То нису стваралачки ритмови које планирам, него се, једноставно, тако наметне, као непредвидљиви унутрашњи диктат. Ја само слушам и пратим. Рекло би се да сам самом себи послушник. А ако се то већ неком мора бити, најбоље је да будете послушник себи и за свој рачун.