Снежана Богдановић: Хајде да из овога извучемо неке поуке и будемо бољи

Почетком деведесетих, Снежана Богдановић је већ имала озбиљну каријеру, остварила је читав низ запажених улога у позоришту, у класичним и савременим комадима... Била је водећа позоришна, филмска и телевизијска глумица Југославије. Напустила је земљу након њеног распада, 1994. године. Живи у Њујорку ca супругом, глумцем Уликсом Фехмијуом и ћерком Ником, и непрестано се враћа на Балкан где са успехом снима ТВ серије и филмове.

Остварила је читав низ запажених улога у позоришту, у класичним и савременим комадима, Ибзеновом Пер Гинту, Брехтовом Добром човеку из Сечуана, Еурипидовој Електри, Мачки на усијаном лименом крову, у Дами с Камелијама, представи Запали ме. 

За улогу у филму Кудуз добила je Златну арену у Пули и номинована за награду Европске филмске академије. 

Недавно је изузетном улогом у филму Шавови још једном показала раскош свог талента. У Београду смо је видели на Фесту, где је приказан филм Син у којем глуми са супругом Уликсом.

Било је то непосредно пре пендемије. Једним од последњих летова вратили су се у Њујорк који је caдa град са највише оболелих од коронавируса на свету.

До нас стижу информације да је у Америци на стотине хиљада људи заражено короном, да дневно тамо умире и по пар хиљада људи, да је Њујорк највише на удару опасног вируса. Како изгледа живот у том граду у време пандемије?

- Тешко је и страшно све ово што се дешава. Као да Њујорк више није Њујорк. Изгледа празно и напуштено, тужно и уплашено. Кроз прозор мог стана само понекад видим неко усамљено биће које шета пса. Свако вече у седам сати отварам прозор и тапшем медицинском особљу које се даноноћно бори за наше животе. То је прилика да видим комшије на прозорима и балконима, који такође аплаудирају. Тада махнемо једни другима. Ова тишина је болна, прекида је само звук хитне помоћи.

За викенд Уликс и ја са псом одемо до Централ парка. Ту нас сачека изненађење - људи шетају, трче, возе бицикл... наравно, сви са маскама и на дистанци, али живот пулсира...и прави је рај за очи. То нас подигне... до следећег викенда.

Како проводите дане у изолацији?

- Не гледам и не читам вести. Сваког дана изнова пробам да дам неки смисао свему овоме. Понекад ми се чини да разумем да је ово транзиција и велика шанса за све нас на личном и колективном нивоу, прилика да променимо ствари око себе, да поправимо свет у коме живимо и нашу мајку Земљу коју смо уништили. Чини ми се да први пут схватам колико је људска врста лоша и како су наша ароганција и осећај привилегије и супериорности над природом и животињама апсолутно неприхватљиви.

Кад ме савлада малодушност молим се, медитирам и обећавам себи промене. Неки филм или књига ме на кратко окупирају, али због свега немам концентрацију. Ћерка нам је у Калифорнији, иако нам то тешко пада, схватам да је много боље да је тамо него у Њујорку.

Бити глумица у професији значи увек бити нека друга, а остати своја. Како изгледају Ваши сусрети са различитим ликовима и њиховим судбинама?

- Прошле године сам водила Глумачки студио у Талент кампусу на Сарајево Филм фестивалу и стално добијам мејлове у вези са плановима за фестивал ове године. То ми сада изгледа далеко, али унесе ми радост, та виталност, потреба да се ствара и креира без обзира на све и таj људски дух који се не да и отима. Онда помислим каква је срећа за глумца да се бави људском природом.

Мој професор Миња Дедић би нас често питао: "Да ли сте свесни да се бавите најлепшим послом на свету?" Ликови настају из нашег разумевања оног другог, из наше емпатије и жеље да докучимо свет око нас и себе саме.

Филм Шавови у којем играте главну улогу је последњи који сте радили у Србији. Имао је успеха и овде и на међународним фестивалима. Како сте разумели ту жену и њен проблем? Како сте градили ту улогу?

- Шавови су прича о једној бескрајно храброј жени и њеној борби за истину. Та велика прича о малом човеку била је моја инспирација, а познанство и време проведено са стварном јунакињом, кројачицом Дринком су уобличили лик Ане. Дринка и њена прича су оставиле дубок траг на мене. Није било тешко разумети мајку која читав живот тражи своје дете.

Карактери који се базирају на стварним људима граде се са много више одговорности.
Након Шавова снимила сам улогу у филму Син редитељке Инес Тановић који је приказан на последњем Фесту. Ту први пут заједно на филму играм са Уликсом. Пре неки дан је премијерно приказан на "Оф лajн" фестивалу у Београду.

И поред тога што је филм медиј у којем сада највише радите памтимо ваше сјајне позоришне улоге. Да ли Вам недостаје позориште?

- Позориште је за глумца све оно о чему је маштао да ће бити кад буде глумац. То је свет у који кад уђе не жели више напоље у овај стварни. Зато што је свет сцене више од нашег свакодневног живота. То је магичан, надахнут, радоснији, страснији и праведнији свет. То је свет утопије у коме је све могуће. Мени је позориште било и остало највећа љубав. Ту сам одиграла своје највеће и најбоље улоге, оно ме је формирало као глумицу. Наравно, волела бих поново да му се вратим, али доста тога би требало да се склопи да се то деси.

Више од две и по деценије сте у Америци, али сте често присутни и у овој средини, како поредите живот тамо и овде?

- Уопште не поредим. Првих година сам поредила и била свесна великих разлика на свим нивоима живота и културе. Сад готово да не примећујем, а мислим и да су се разлике у овом глобалном времену смањиле. Лако се пребацујем из једне средине у другу, са једног језика на други.

Какву улогу у оваквим околностима имају култура и уметност?

- Култура и уметност ће наћи начин да се прилагоде, зато што су неопходне у свим временима, а кад је тешко можда још и више. За то је потребна велика подршка и помоћ државних институција. На шта се иначе своди живот ако немате ништа да га оплемени, прокоментарише, уздигне и да нам наду? Уметност је наш идентитет, она нас спаја. У времену страха и изолације је наш спас. Гледали сте сигурно Бочелијев концерт из катедрале у Милану. Колико је тај чин нас са разних страна света приближио у овом тешком времену."

Какви су Ваши професионални планови?

- Тренутно не могу ништа да планирам. Све је ово ново и другачије за све нас, незахвално је било шта планирати. Могу само да се надам да ће живот поново бити нормалан, али не као пре, него бољи.

Како видите свет после пандемије? Какве поуке из свега овога можемо да закључимо?

- Мислим да ће бити велика грешка ако ово остане у сећању само као време вируса и борбе против пандемије. Ово је много више од тога! Свако би требало да нађе своју истину у томе. Ако све остане исто, онда смо се џабе мучили и пролазили кроз све ово. Ако нисмо постали мудрији, хуманији, ако после свега немамо више љубави и скромности у себи и захвалности према свему што имамо "залуд је све" што би рекао песник.

Број коментара 2

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

четвртак, 04. јул 2024.
17° C

Коментари

Dobar tekst, ali..
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Zelja za lepotom
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Bravo
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Miss
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Treba li zabraniti lepotu?
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару