Радослав Петковић: Свет је много мањи него што мислимо

У самом врху наших најбољих српских приповедача и есејиста, Радослав Петковић, овенчан бројним наградама, Ниновом (роман „Судбина и коментари“), Андрићевом (збирка прича „Извештај о куги“), „Милош Црњански“ (роман „Пут у Двиград“), „Бора Станковић“ (роман „Савршено сећање на смрт“), превођен на бројне европске језике, писац који је и сам задужио српску културу преводима Честертона, Стивенсона, Дефоа и Толкина, истовремено је и један од највећих ерудита у домаћој књижевности о чему сведоче књиге есеја, „О Микеланђелу говорећи“, „Византијски интернет“, „Оглед о мачки“, „Употреба вилењака“, „Колумбово јаје“.

Петковић је познат и по томе што је изузетан познавалац историје, трагалац и откривалац њених феномена и загонетки, а његова проза се баш као и есеји састоји од чврстог ткива заводљивог приповедања о ономе што се крије изван већ познатог и видљивог. У данима када смо суочени са пандемијом, сећамо се да се и Радослав Петковић уписао на листу оних писаца који су писали о поштастима најстрашнијих епидемија у прошлости, али и да је отишао и корак даље постављајући пред читаоце и читав низ отворених питања која нас подстичу на даље трагалаштво.

Збирка прича за коју сте добили Андрићеву награду 1990, Извештај о куги, започиње насловном приповетком где главни јунак лечи оболеле од куге, покушавајући да проникне у виши смисао болести. Имају ли епидемије неки виши смисао који нам измиче, како размишља ваш јунак тада, а како ви данас разумете ово питање у директном сусрету са пандемијом?

– Нисам неки велики фaн Славоја Жижека али се слажем са његовим одређењем вируса као глупог самокопирајућег механизма. Наравно, то га не чини мање опасним. Много пута је речено да је глупост неуништива. Велики француски песник, Рејмон Кено, назвао је смрт тмурним малоумником, што ће га покупити врхом своје чачкалице.

У збирци есеја О Микеланђелу говорећи, наводите речи једог мистика из 14. века: „Човек по себи није ништа, до ли онај који квари све што је добро“. Многи су ових дана поверовали да је вирус дошао као опомена човечанству да се заустави у угрожавању планете. Како ви размишљате о томе?

– Увек нам је лакше да мислимо да нас нешто кажњава него да је универзум равнодушан према нама; управо нас равнодушност највише ужасава. Диес ире је део Моцартовог и бројних других реквијема, али је после тога могуће наћи милост и спас. Равнодушност је равно стање, не нуди наду, само очајање.

Пасионирани сте проучавалац историје, она се одсликава и преиспитује у вашим прозним делима али и есејистичким књигама (Византијски интернет, О Микеланђелу говорећи, Колумбово јаје и друге). Можемо ли повући још неке неке паралеле и постоји ли историјски период који вас посебно подсећа на данашњицу?

– Не треба се много трудити, лако је наћи примере од самих почетака писане историје, атинске куге коју описује Тукидид, а која је један од узрока пораза Атине у рату са Спартом, дакле онога што ће дефинитивно срушити атинске империјалистичке амбиције. Али, ако се питамо о смислу, он је проблематичан; вируси и бактерије су били моћни, ако не одлучујући савезници европских колонизатора у Америци или су, дакле, одлучно на страни освајача. Врло је наивно очекивати да ће нас неки вирус или бактерија учинити бољим или мудријим; ако нас историја нечему учи, лако ћемо научити да се то не дешава.

Писци су људи изолације јер је и писање усамљенички посао. Да ли је принудна изолација искуство које нас може променити на дужи период?

– Већ сам дуже време, из разних разлога, у некој врсти социјалне дистанцираности, те ми ова принудна не представља ни неку велику промену, ни проблем.

Многи су су ових дана сетили великих прозних дела као што су Камијева Куга, Бокачов Декамерон, Маркесов Живот у доба колере итд. Шта је вама на уму и има ли књига којима бисте се посебно вратили у ово доба?

– Вратио бих се књизи коју сам својевремено преводио – не знам да ли је још увек могуће наћи – дакле роман Данијела Дефоа, Дневник године куге. Рекох роман, мада се о жанру ове књиге итекако водила распра, многи су били склони да је сматрају документарном историјом, мада је приповедач означен само иницијалима, фиктивна личност, а у време епидемије Дефо је био дете.

Но, какво год било жанровско одређење Дефоове књиге, нама би данас једно могло бити битно; та Велика епидемија, била је само једна од оних које су у више наврата погађале Лондон. Тако је било и у остатку Европе; зато се у архитектури европских градова могу наћи трагови оне институције која се зове карантин, лазарет, контумац у Земуну где је путник, поготово онај који је долазио са подручја Отоманске империје, морао бити задржан одређено, не тако кратко време. У самој Империји је владао став који као да је претходио разним антиваксерским идеологијама; ништа не треба чинити јер се ништа не може учинити, и са тим ставом оштро полемише Доситеј Обрадовић, управо као неко рођен у пограничном простору, добар познавалац и институције контумаца и ставова о нечињењу.

Заправо се ту и није могло много учинити и систем карантина и брзог извештавања о појави епидемије било је једино што је погубне последице могло умањити. У другој половини 19. столећа отац Марсела Пруста, Адриен Пруст, био је велики ауторитет у погледу епидемиологије; пишући Кугу Албер Ками је користио његову књигу.

Постоје многе шпекулације на тему какав би могао бити свет кад све ово прође. Ви сте, на пример, говорили у једном есеју и о туризму као о савременом феномену. Како сада изгледа, ова пандемија ће у великом мери променити, макар на неко време, савремено поимање путовања. Можемо ли уопште у овом тренутку имати неке претпоставке до каквих би још промена могло доћи у времену које нам предстоји?

– Уколико брзо не буде створен неки лек или вакцина, природа путовања бити ће врло промењена. Боравак у карантину је битно утицао на путовања Дефоовог или Доситејевог времена; епидемије су биле део свакидашњице са којима сте морали рачунати; тако, например, Достеј одустане од пута у Истамбул, јер чује да је тамо епидемија. Наравно, од епидемија се и умирало; позната је прича како је Чајковски умро од колере, прича занимљива јер је он, наводно, инсистирао код конобара да му донесе чашу воде упркос упозорењу да је вода непрокувана; прича тим необичнија јер Чајковски није важио као некакав ватрени водопија; ово је, наравно, детаљ који се, уз његове сексуалне склоности, прескаче у школским биографијама.

Али, оно што нам епидемије сасвим сигурно показују и доказују, да је свет један и много мањи него што мислимо; још почетком марта, чинило се како је епидемија нешто што се дешава тамо бестрага, у некаквом Вухану.

Много тога ће, наравно, зависити од развоја ситуације, вакцине, лека или самог вируса; стручњаци кажу како је главни разлог што више нема великих епидемија куге тај што је вирус ослабио а да смо, пред оним обликом бубонске куге који је харао Европом, исто тако беспомоћни као и наши преци. Да ли је могуће да ће се, у случају срећног исхода, ствари једноставно ресетовати, да ћемо се вратити тамо где смо крајем прошле године били? Не верујем; али би и ово моје мишљење могло бити последица наивног прецењивања сопствене важности. Можемо се опет сетити Марсела Пруста; био је опседнут страхом од бактерија; имао је машиницу да дезинфикује сва писма која је добио пре него што ће их читати. Добро, данас нам електронска пошта олакшава живот, мада нас и ту вреба посебна врста вируса.

четвртак, 04. јул 2024.
23° C

Коментари

Dobar tekst, ali..
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Zelja za lepotom
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Bravo
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Miss
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Treba li zabraniti lepotu?
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару