Александар Денић: Нама недостаје и вакцина за културу

Денић је за своје радове у представама славног немачког редитеља Франка Касторфа добио неколико престижних признања, укључујући немачку националну награду „Фауст“. Неколико пута понео је титулу најбољег сценографа године, а по анкети критичара угледног часописа Театар хојте проглашен је за најбољег сценографа у позориштима немачког говорног подручја.

Позоришни стручњаци истичу Денићев изузетан допринос актуелном развоју сценографије. Светска критика посебно хвали његов осећај за актуелизовање класичних тема. Денићева сценографија није само простор у којем се изводи представа, она је и коментар, знак, значење. И код нас је награђиван најзначајнијим признањима, међу којима је и Стеријином наградом за сценографију.

Пандемија нас је зауставила, блокирала наше кретање. Чекамо да прође и наставимо даље. Где је Вас зауставила, шта Вас чека после?

– Прекид могућности путовања је наступио недељу дана пре премијере две представе које сам радио. У Ослу је све било спремно за премијеру Барутане Јенса Бјорнебоеа у режији Ивице Буљана, а дан касније у Берлинском ансамблу Кестнеровог Фабијана у режији Франка Касторфа. Обе премијере су померене за средину септембра. Пробе у Хамбургу на представи Тајни Агент Јуџина О'Нила у режији Франка Касторфа су „на чекању“, а радионице су прошле недеље наставиле са израдом декора. Премијера опере Борис Годунов у Хамбуршкој опери у режији Франка Касторфа са диригентом Кентом Наганом и даље је у плану за 5. септембар. Остали пројекти заказани од октобра нису померани и на њима се ради нормалним темпом.

Како сте разумели све кроз шта пролазимо ових дана?

– Здравствени системи су у нокдауну, а ту ситуацију политичари незајажљиво користе, понашајући се као службеници мултинационалних компанија у колонијама, који су ту да зараде и припреме терен за долазак транснационалног капитала, те да му препусте све дизгине. Ово је време за грађанску солидарност и сопствену интуицију.

Како проводите дане у изолацији?

– Припремам велику изложбу, и у томе ми помаже тим даровитих младих људи. Гомиле разних материјала треба прегледати и класификовати. Тишина и мир у граду иду ми наруку. Спремам се за учешће у јавној дебате чији је наслов „Наслеђе беса – политичко позориште (ни)једна пројекција: Пискатор, Хартфилд, а данас?“ у Берлинској Академији уметности.

Сезона хокеја на леду, који волим да играм, прекинута је, тако да ми преостаје вежбање у кући ради очувања физичке кондиције. У близини куће ми је стаза за трчање на Ташмајдану, истрчао сам пар пута а онда сам одлучио да не желим да потхрањујем злу машту манипулантима за још једну могућност изазивања анимозитета међу грађанима, на пример: „тркачи се трчањем на отвореном директно се супротстављају одредбама ванредног стања и тиме подржавају корону, а гужвачи у Лидловима у затвореном простору исказују највећи степен свести у борби против злог вируса“. Довијам се по питању набавке хране. Ту су се добрим показали продавци са старе Палилулске пијаце који нас снабдевају „на позив“. Кухиња ради пуном паром.

Редитеља Франка Касторфа упознали сте случајно у Београду, на једном од Битефа, у Народном Позоришту. Тако је почела ваша сарадња која у континуитету траје годинама. Како бисте, за оне који не знају одговорили на питање ко је Касторф?

– Касторф је 25 година био управник позоришта Фолксбине у Берлину, које је у том периоду добило епитет најбољег позоришта на свету. Он је папа деконструктивизма. Један од највећих познавалаца дела Достојевског. Шармантни џентлмен и провокатор.

Шта Ви значите Касторфу, а шта Касторф Вама?

– Како је Франк рекао у једном интервјуу, то је љубав на први поглед. Нас веже постсоцијалистички поглед на свет.

Какве информације о стању у Немачкој, где највише радите, стижу до Вас када је о пандемији реч?

– Генерално информације о пандемији пратим путем интернета. Правим ригорозну селекцију где и шта ћу прочитати. Разговарам са пријатељима и сарадницима и стичем утисак да они кроз исту невољу пролазе на један значајно релаксиранији начин.

Позориште је уметност у коју се у Немачкој много улаже. Колико и како?

– Тако што неко истински схвата значај културе у оквирима модерне државе у 21. веку. Неке су државе окренуте искључиво „спортским активностима“, док неке шире сферу утицаја и културом. То видим као питање образовања и доброг укуса. Колико? Одговор на то питање долази од одговора на питање како.

Шта српском позоришту недостаје да би достигло европске, односно светске продукцијске стандарде?

– Недостаје му оно како. Није позориште усамљена дисциплина. Култура и образовање су одавно начети нашим домаћим прототипом вируса. Држава је дужна да издваја новац за позориште. Без тога нема врхунских продукцијских стандарда. Овде је све прече од културе. Ту недостаје вакцина која ће распетљати најгору мешавину рецидива самоуправног социјализма и умирућег неолибералног капитализма.