Чарлс Симић: Земљи смо најзад дојадили, па је одлучила да нам одржи лекцију из понизности

„Нашој вољеној планети Земљи најзад је дојадила људска надменост и глупост, па је решила да нас мало десеткује и очита нам лекцију из понизности. Од свих земаља на свету, Сједињене Америчке Државе нарочито морају да науче ову лекцију, на шта ме птице у дворишту непрестано подсећају. За све ове године колико живимо у Њу Хемпширу, број птица се приметно смањио због загађења“, каже славни америчко-српски песник Чарлс Симић у разговору за РТС.

Средином педесетих година прошлог века одлази у Америку, а средином седамдесетих својом поезијом осваја Нови свет. Данас га сматрају једним од највећих светских песника. Најважније збирке Чарлса Симића су, између осталих: Харонова космологија, Свет се не завршава за коју је 1990. добио Пулицерову награду, Шетња са црном мачком, Венчање у паклу, Мајстор прерушавања…

Најзначајније књиге есеја: Алхемија ситничарнице, Метафизичар у мраку, Гледај дуго и нетремице и бројне друге. Списак награда, америчких и међународних, које је добио за свој опус - предугачак је за ову прилику… Чарлс Симић живи на североистоку Америке, у држави Њу Хемпшир.

Годинама живите у добровољној изолацији, на обали језера Боу у Страфорду. Да ли се нешто променило у вашем доживљају изолације сада кад вам је она наметнута? Како доживљавате неравнотежу између нестварних слика природе која вас окружује и поражавајућих слика пандемије коронавируса који је зауставио цео свет?

– Овде живимо више од тридесет година. Живот у изолацији смо сами изабрали, иако је изолација сада питање живота и смрти. Међутим, данас је сунчан дан, птице весело цвркућу своју симфонију, а промаља се и прво пролећно цвеће.

Иако и наша деца и наши унуци живе на неколико километара одавде, не виђамо се с њима. Причамо само телефоном и преко Скајпа. А онда помислим како би нам сад било да смо затворени у двособном стану на дванаестом спрату стамбене зграде у Њујорку.

Од саме те помисли се стресем, па се зато и не жалим. Иначе, Страфорд на језеру Боу је мало село на великом језеру – ово је најдосадније место на свету, како су га моја деца некад описивала својим пријатељима.

Шта то данас живимо и који је то заједнички осећај који сви делимо?

– Мислим да смо сви запрепашћени тренутним дешавањима и да људи широм света проживљавају иста осећања – неверицу и страх. Што се практичних решења тиче, већина нас овде у Сједињеним Државама лично се уверила у то да је изолација и те како делотворна.

Право питање гласи: Како пустити људе да се безбедно врате на посао да би зарадили плату и прехранили своје породице?

Давно сте отишли из Београда. Одрастали сте у једном страшном времену - Други светски рат, глад, немаштина… Присећам се вашег стиха: „Ја сам живео добро, али живот беше очајан“. А какав је живот данас?

– Ужасан за све оне који су оболели, а сутра ће сигурно бити још страшнији за милионе оних који су остали без посла „Шта нам је још ово, сине, сад требало?“, покојна мајка би ме с времена на време упитала.

Пошто је преживела страхоте оба светска рата, а после тога и комунизам и имиграцију, сматрала је да смо платили свој дуг човечанству и да заслужујемо да нас убудуће оставе на миру да живимо спокојно.

Наш живот данас састоји се од слушања вести, маничног прегледа броја заражених, излечених, преминулих... Али и од дугих боравака у кухињи и размишљања како да себе разгалимо храном. Волите да пишете „гастрономску“ поезију. Кажете да су „праве музе куварице“. Где су музе данас?

– Авај, није лако уживати у укусном оброку и флаши доброг вина кад знамо да широм Америке породице сатима чекају у аутомобилима у километарским редовима да добију мало бесплатне хране.

Тако нешто овде нисмо видели још од Велике депресије тридесетих година прошлог века.

Хајде да пустимо машти на вољу... Како би могао да изгледа свет кад све ово прође?

– Исто питање смо себи поставили и после терористичких напада 11. септембра 2001. године, и испоставило се да се заправо мало тога променило. Овог пута ће разлике бити уочљиве од једне земље до друге.

Осим тога, немам никакву представу.

После рата обично долази мир и сећања на проживљене ужасе, али после глобалне пандемије каква је ова, за коју нам лекари и научници говоре да би се могла понављати изнова и изнова све док коначно не пронађу вакцину за овај вирус, неизвесност и страх који уз њу иде пратиће нас још много година у будућности.

И даље, свакодневно, пишете...

– Пишем без престанка. Али, обично немам идеју хоће ли песме икада и бити. То само Бог зна, а ја се трудим да се не мешам у његова посла. Ћулим уши и зурим у празну страну све док ми се не јави нека реч или слика. Стога је писање поезије неизвестан и често крајње излуђујући подухват.

У поређењу са осталим уметницима, песници највећи део времена проводе у мраку, чешкајући се по глави. Зато више воле да путују само до кухиње, да виде је ли у фрижидеру остало мало хладног пива и печења.

четвртак, 04. јул 2024.
23° C

Коментари

Dobar tekst, ali..
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Zelja za lepotom
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Bravo
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Miss
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Treba li zabraniti lepotu?
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару