Владимир Николић: Људима је лакше да замисле крај света него крај капитализма

Један од најистакнутијих протагониста српске визуелне сцене 21. века Владимир Николић дипломирао је на сликарском одсеку, а затим магистрирао и докторирао на београдском Факултету ликовних уметности, где је од 2015. године доцент на Одсеку за нове медије.

Превасходно окренут видеу и видео перформансу, Владимир Николић често улази у дијалоге са предлошцима из историје и историје уметности, градећи комплексне, луцидне, ангажоване, и полемичке заплете, неретко, са дозом особеног хумора, а који су увек повезани са садашњим тренутком. Истражује механизме ритуалног подвргавања ауторитетима вере, традиције и историје уметности. Такође, истражује улогу уметника у ширем друштвеном систему, као и улогу слике у савременим режимима визуелног опжања.

Од почетка 2000. године, Николић је излагао на многим значајним изложбама код нас и широм света. Добитник је више награда, међу осталим награде „Димитрије Башичевић Мангелос“ 2003. године и троструке награде на Октобарском салону 2009. године. Његова остварења део су више угледних приватних и јавних колекција у Србији, као што су Музеј савремене уметности у Београду и колекција Октобарског салона, а такође, налазе се у поседу Центра „Помпиду” у Паризу, Музеја „Берардо” у Лисабону, „Вехби Коч” у Истанбулу и других институција.

Пандемија коронавируса свима је променила животни ритам, и то на глобалном нивоу. Шта је актуелна пандемија променила у ритму Вашег живота?

– Не одлазим више у атеље, то просто сада организационо није могуће, јер су ми деца код куће стално, нема школе. Такође, факултетске обавезе ми одузимају неизмерно више времена. Настава на академији је специфична и није једноставно прилагодити је онлајн формату. У мом случају, одлучио сам се за ХТМЛ форму, која ми обезбеђује комбиновање текста са мултимедијалним садржајима, тако да студентима шаљем предавања у форми веб странице, а консултације обављамо имејлом и повременим 'живим' састанком класе помоћу интернет апликације. Све то ипак траје много дуже од живе наставе и при том има слабији ефекат.

Имали сте веома убедљив старт на домаћој али и међународној уметничкој сцени. Реч је о видео раду Ритам, оствареном 2001. године. У том једанаестоминутном раду, петоро људи стоји крстећи се у православном маниру, пратећи ритам техно-музике. По Вашем мишљењу, шта је тај рад квалификовало да постане један од амблематских радова српске уметничке сцене почетка 21. века?

– Нисам размишљао о томе, а и сумњам да бих ја као аутор био у стању да објективно одговорим зашто је постао амблематски. Могу да говорим о контексту у којем тај рад настаје, и то ми се чини важним баш у овом тренутку. Срби су се током процеса распада Југославије окретали цркви као једном од инструмената националне хомогенизације. У томе им је свакако помагала и сама СПЦ, која је, чини ми се, увек више радила на ширењу националне идеје, него учења Исуса Христа. То би могло чак и да се брани односно разуме у перспективи историјских околности у којим је деловала. При том, срастање цркве и државе није никаква посебност Србије, али ту постоји једно али. Паралелно са тим процесом овде, текао је и процес срастања криминала и државе деведесетих година.

Србија је за време Милошевићевог режима била криминална држава, до грла уплетена у ратове, пљачку и изборне преваре. Конверзија комуниста у православце у таквим околностима није користила стварању некаквог новог друштвеног модела, већ отежавању било каквих друштвених процеса. Ритам календарски настаје у години након слома Милошевићевог режима, али на идеју за перформанс пред камером дошао сам током изборне кампање 2000. године.

Странка српског јединства снимила је предизборни спот који се завршава тако што се у последњем кадру чланови руководства странке прекрсте истовремено, на команду дату иза камере. Дакле, у име Оца, Сина и Светога Духа, гласајте за нас, ми смо политичко одељење паравојне формације из рата у Хрватској и БиХ. Никада се СПЦ није огласила због оваквих бласфемичних злоупотреба, нити оградила од учешћа њених припадника у контроверзним догађајима, а било их је. Заправо, њен друштвени утицај је растао уз такве злоупотребе. Никакве то везе нема са хришћанством.

У српском друштву је и концепт религије спуштен на политиканство (не на политику), и на то огромна већина није осетљива, укључујући и СПЦ. Некад ми се чини да сам тај рад правио из позиције разочараног верника, а не атеисте. Раду, на крају, ипак нисам пришао из локалног контекста, намерно сам се одлучио за универзалнији приступ, за питање обликовања појединца кроз ритуал. У међувремену, у Србији је потпуно рехабилитован Милошевић, из његовог, по живот опасног режима, данас на власти, близу ње и у договору са њом, нису само они који су у међувремену умрли или остарили. Кад на то додате да су у или уз такву власт данас и многи који су се борили против Милошевића деведесетих, можда баш добијете ритам.

Дијалози са уметницима и предлошцима из историје модерне, али не само модерне уметности, конститутивни су део Вашег стваралачког процеса. Због чега је Вама важно и инспиративно да водите такве дијалоге?

– Па, могло би се то објаснити постмодерним схватањем уметности, поступком апропријације, цитирања, рецимо. Међутим, такво објашњење ме не чини нарочито срећним. Битан ми је контекст рада, и полемичност, коју често тражим у пољу саме уметности, јер она увек има политичку димензију, и онда када вам приказује цвеће и јабуке.

На јесен би требало да имате значајне изложбе у Паризу и Риму. За та излагања припремате нови рад. Да ли можете да нам опишете рад који сте планирали да представите?

– Све је то сада одложено. Имао сам договорену самосталну изложбу у приватној галерији у Паризу, са којом сам започео сарадњу пре десетак година премијерним излагањем рада Прво убиство. У питању је двоканална видео-инсталација у којој сам користио филмски материјал из Југословенске кинотеке, који приказује убиство Краља Александра Карађорђевића у Марсеју. У Паризу је требало да изложим избор из моје постојеће продукције.

Нови рад, који сам завршио пре неколико месеци, требало је да буде представљен у Музеју МАXXI у Риму у новембру ове године, на изложби коју курира Зденка Бадовинац, директорка Музеја савремене уметности у Љубљани. Добио сам обавештење од Музеја МАXXI да је изложба померена за фебруар 2021. године. Иначе, у питању је видео рад ултрависоке резолуције (6К) снимљен помоћу дрона, у којем простор олимпијског базена кроз начин кадрирања постаје класична геометријска апстракција, у коју уводим тело. Тај рад између осталог реферише и на моје раније радове у којима сам се бавио перформансом у слици, и у том низу се може испратити велика промена у технологији производње слике у последњих десет година.

Коначно, на који начин размишљате о актуелном тренутку? Да ли мислите да пролазимо кроз историјски важан, преломни период? Или је све то само још једна глобална ујдурма? Да ли Вас све то подстиче на рад и уметнички коментар?

– Прочитао сам на сајту Си-Ен-Ена да су последње речи зараженог пацијента, када су хтели да га ставе на респиратор у болници у Њујорку, биле – ко ће то да плати. Истог тренутка ми је пала на памет мисао Фредрика Џејмсона да је људима лакше да замисле крај света него крај капитализма.

Систем у којем живимо је већи од живота. Не аболирам људе уопште, надувени егоизам, конформизам и ароганција су део једначине, односно, моћи тог система. Немам илузија да ће након пандемије људи схватити куда води ово вишедеценијско системско слабљење државе односно јавног сектора, да је модел у којем живе балон од сапунице, а не незаустављива природна сила.

Пандемија најдиректније открива којом брзином људи могу из корена да промене своје животне навике, понашање, а то се чини немогућим, незамисливим док траје филм који се зове свакодневни живот у капитализму. Па и у Србији су људи у стању да преко ноћи почну да се понашају разумно и организовано. Возио сам од Старог града до Новог Београда, огромни редови се увијају око великих продавница, сви стоје на размаку од два метра и више, сви носе маске. Тако испред сваке пекаре, апотеке, фарбаре. Возио сам до Тополе где моја породица има викендицу, где нема ниједног зараженог, исте сцене у том граду – људи са маскама на безбедном размаку испред свих радњи, улази се контролисано. Имао сам осећај као да путујем кроз Јапан, или Швајцарску.

У Србији опасност долази од државе, од власти, ту нема контроле ни самоконтроле. Љутњу, панику, неспособност и неорганизованост видите код њих, не код грађана, што је потпуни апсурд. У сваком случају, глобално, општа анестезија ће се наставити са првом утакмицом Лиге шампиона или концертом Шакире.

Да ли уметници имају моћ да утичу на ставове већине?

– Да, естрадни уметници.

Број коментара 3

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

четвртак, 04. јул 2024.
23° C

Коментари

Dobar tekst, ali..
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Zelja za lepotom
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Bravo
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Miss
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Treba li zabraniti lepotu?
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару