Ерленд Лу за РТС: Крај нама познатог света

Бунтовник са стилом, Ерленд Лу (Трондхејм, 1969) духовито и померено вивисецира тамну страну савременог света, те није ни чудо што су тог средовечног аутора са Севера заволели најпре млади са Истока и Запада, а онда су се те књиге волшебно нашле и на полицама њихових родитеља.

Године 1993. објавио је свој први роман Прохујало са женом, који је одмах постао књига многих генерација, као и наслови Наиван. Супер, Доплер, Волво камиони, Фвонк, Крај нама познатог света...

Ерленд Лу отвара теме о којима модеран човек нерадо размишља а још мање проговара: недостатак слободе у слободном друштву, усамљеност, терор новца и примат материјалног, диктат да будете друштвено корисни и успешни – верни "слуга нације"...

Ових дана широм света чујемо забринуте гласове који кажу да "природа узвраћа ударац" и да се свети за оно што су људи урадили њој. У својим романима подсећате на штету коју је човек нанео природи и пишете о »похлепним и осионим људима који гледају само свој лични интерес.

И пре пандемије, гледали смо како на хиљаде људи свакодневно умире због недостатка хране и воде. Постали смо отпорни на антибиотике, туберкулоза се враћа, биљне и животињске врсте нестају хиљаду до десет хиљада пута брже него што би се дешавало у свету без људи. Имамо осећај да смо, откад смо постали "модерни", престали да будемо рањиви. Осећамо се као да ће неко други да брине о нама. Зато нас је пандемија изненадила.

Ових дана сам прочитао одличан интервју Џозефа Стиглица, добитника Нобелове награде за економију, о актуелној ситуацији. Каже да, у Америци, на многе нове аутомобиле не стављају резервне точкове како би уштедели новац и простор. Често нам тај резервни точак и није потребан, али када нам затреба – што је случај данас – онда је неопходан! Изградили смо и ушушкали се у систем сигурности са суманутом вером у механизме слободног тржишта. Али не смемо да размишљамо само о тренутној добити! Једним делом, економију мора да контролише и држава. У противном, неће бити довољно болничких кревета, кад нам, што је случај данас, одједном постану неопходни! А ти резервни кревети су ирационална ставка у систему слободног тржишта.

Ваш књижевни јунак Доплер добровољно бира да живи у изолацији, у шуми, далеко од људи, од захтева друштва и потрошачког менталитета. Да ли је, гледано из данашње перспективе, то прави избор?

Елем, за Доплерово добро, то би могао да буде прави избор, али то јесте проблем који се решава у друштву, а не бежањем од њега. Живот мора да се настави, као и производња, друштвене активности, итд. Побећи из друштва је врло себично – морам то да замерим свом јунаку иако сам га ја измаштао.

Завршетак вашег романа "Крај нама познатог света" је застрашујући баш као и сам наслов. Да ли можете да замислите свет без људи?

То није тако тешко замислити. Свет је најпре постојао без људи, и вероватно да ће опет бити без људи. То, наравно, није мој циљ. Волим људе. Али нема сумње да смо баш ми уништили природну равнотежу планете.

Која је ваша утопија? Како замишљате "најбољи од свих светова"?

Свет у коме ће се људи понашати алтруистички уместо да јуре за славом, новцем и моћи. У таквом свету бих волео да живим.

Која је прва ствар коју ћете да урадите кад прође пандемија?

Најпре да продам своју стару кућу. Наиме, моја партнерка и ја смо недавно купили нову кућу, а због пандемије, не успевам да продам стару. Људи у Норвешкој су у страху и сви чувају новац. Друго, да завршим есеј о моноциклу...

За крај, желим свима у Србији да буду добро и да се чувају!