Слободан Владушић: „Декамерон“ данас настаје у групи на Вајберу

Слободан Владушић, ванредни професор на Одсеку за српску књижевност Филозофског факултета у Новом Саду, један је од водећих писаца средње генерације. Добитник је најзначајних књижевних признања: награде „Исидора Секулић“, Виталове награде „Златни сунцокрет“, као и награда „Борислав Пекић“ и „Меша Селимовић“. Као есејиста и критичар лауреат је награда „Ђорђе Јовановић“ и „Милан Богдановић“.

Како дефинишете ово изнуђено слободно време у односу на Ваш свакодневни живот до појаве коронавируса?

– Ја живим у Суботици, а радим на Филозофском факултету у Новом Саду, што значи да у нормалним околностима проводим минимално два дана недељно у аутобусима између ова два града. То искуство има својих добрих страна, али уме и да човеку мало раздроби живот. А то није добро за писање романа, нити теоријске прозе какву ја пишем. Ванредно стање у коме тренутно живимо, даровало ми је тако један повећи комад времена који није испрекидан путовањима. Не памтим да сам две недеље у континуитету провео у свом граду. Сада се трудим да то ванредно време искористим: пишем прозу и истражујем неке књижевне феномене којима до сада нисам имао времена да се посветим.

Како функционише рад са студентима, да ли је могућа онлајн настава и какво је искуство ових првих дана?

– Организовао сам дигиталну наставу на курсу посвећеном савременој српској прози и поезији. Једном недељно шаљем предавање студентима, а имамо групу на Вајберу на којој расправљамо о делу које обрађујемо. Прошле недеље смо покушали да одговоримо на питање шта значи наслов романа Кад су цветале тикве. Мало смо разговарали о чојству, мало о туберкулози, а мало о месту где цветају тикве.

Успут, пратимо и шта се дешава на улици. Тако је један мој студент поднео детаљан извештај о потрази за деком који је под старе дана постао дисидент – термин припада мом студенту – па је ишетао напоље. Дакле, добро је, људи још увек имају духа, нису дигли руке ни од себе, ни од српске књижености, а ни од интернета, наравно.

Некако, па и очекивано, промакао нам је Светски дан поезије. А који се стихови вама врте по глави ових дана када се суочавамо са глобалним проблемом, са коронавирусом?

– Морам да признам да ми више на ум пада проза, него поезија. Пекићева прича Мегалос Масторас и његово дело и наравно Бокачов Декамерон. Два дела која имају исто позадинско осветљење – Црну смрт, ако ту болест можемо замислити као неко осветљење – само што се код Пекића иза затворених врата налази усамљени уметник и његово дело, а код Бокача млади људе који причају приче – данас би то била група на Вајберу – и тако стварају уметност приповедања. Мислим да смо данас сви ми који пишемо негде између та два искуства, уз срећну околност што Ковид-19, ипак, није Црна смрт. То ми даје наду да нећемо завршити као Пекићев кир Ангелос.

Пишете ли? Спремате ли нови роман?

Да, радим сваког дана по неколико сати на новом роману. Почео сам, наравно, много пре него што се Ковид-19 раширио, а сада се надам да роман нећу завршити у ванредном стању. Шансе за то су веома велике из чисто књижевних разлога. Наиме, још увек сам ближи почетку него крају романа. Надам се да је код короне обрнуто.

Како ваша породица функционише када је свакодневно на окупу?

Одлично функционишемо. Моја супруга је судија, дакле обоје нешто пишемо, само што она има ту предност да има дактилографа. Ипак, између правосуђа и књижевности има и лепших веза од Кафкиног Процеса. Рецимо, једна књига коју ми је супруга поклонила деведесетих. Та књига ће се појавити на крају романа који сада пишем, па не бих да је поменем, за сада.