Вуле Журић: Слободно се може рећи да су све епидемије исте

На путу од Руме према Иригу налази се јединствен споменик „Кипови“, подигнут давне 1797. године у знак сећања на епидемију куге и стражу која је баш на том месту бранила даље ширење ове заразне болести. Куга се прво појавила у Београду, а онда су је људи бежећи ка северу раширили по Фрушкој гори. Била је то страшна година помора људи у Срему. Нестварну и тешку причу о епидемији куге у Иригу писац Вуле Журић је преточио у роман „Помор и страх“ који је овенчан „Виталовом наградом“.

Ових дана у јеку наше борбе са епидемијом – коронавирусом, који је у карантин ставио свет, читаву Европу, па и нашу земљу, разговарали смо са писцем Вулетом Журићем.

Да ли сте радећи на књизи "Помор и страх" могли да наслутите да ћете и сами бити сведок једне велике епидемије у 21.веку?

– Ових дана ми пријатељи често постављају ово питање, али не ради се о било каквој видовитости или интуицији. Једноставно, пре три године сам, сасвим случајно „набасао" на књигу доктора Симоновића посвећену епидемији куге у Срему и у њој пронашао клицу онога што ће након годину дана истраживања и писања постати мој роман „Помор и страх".

Шта је заправо радња романа, шта је његова порука?

– Да се мало нашалимо, порука романа би могла да буде и да би требало „остати код куће" и придржавати се свих прописаних ограничења и хигијенских радњи. А писао сам о избијању, току и сузбијању епидемије куге у Иригу, на обронцима Фрушке горе. Главни јунаци мог романа су, сем куге, лекари, чиновници, чланови „кризног штаба", те локални пароси и сви остали Ирижани, којих је на почетку епидемије било пет хиљада, да би крај карантина дочекало једва две и по хиљаде. Пратећи ток борбе против опаке болести, настојао сам да прикажем однос администрације тадашње ЕУ према локалном становништву и употребу страха као најефикаснијег оружја за приморавање угрожених да коначно почну да поштују све прописане регуле санитарних власти.

Може ли се направити паралела између епидемија које су се дешавале кроз векове?

– Не да се може направити паралалела, него се слободно може рећи да су све епидемије исте. Једно друштво напада невидљиви непријатељ, а исход те неравноправне борбе пре свега зависи од способности друштва да се реорганизује и спознајући све своје мане ипак издржи до краја. Оно што пандемију новог коронавируса разликује од свих досадашњих великих зараза јесте висок степен технолошког развоја човечанства, али и поражавајућа разлика између најбогатијих и најсиромашнијих друштава. Због тога ће за заокруживање приче о овој пандемији кључан бити управо период након што свет, једнога дана, најзад изађе из глобалног карантина. Као и ономад у Иригу, ни сада више никада ништа неће бити исто

Ками, Сарамаго, Пекић су писали о куги, слепилу, беснилу. Колико су Вам њихова дела била инспирација?

– Наравно да нисам имао амбицију да се мој текст на било који начин пореди са наведеним ремек-делима. Главни јунак моје повести није једна заједница и судбина појединаца у њој, већ покушај да се дочара начин на који језик покушава да конструише причу о ономе што су очи виделе, уши чуле, а нос омирисао.

Писали сте и сценарио за филм "Пролеће на последњем језеру" у коме пратимо судбине људи који су били заточени у једном хотелу на Боденском језеру међу којима је наш Иво Андрић. И ту сте се бавили човековом борбом за опстанак?

– Испоставило се да је филм емитован последње вечери пред почетак карантина. Док су јунаци драме предратних југословенских дипломата смештених у својеврсну изолацију покушавали да се докопају „незаражене" територије, у дну екрана је ишао кајрон са најавом онога што тек почињемо да живимо. Испоставља се да у ствари нема мотива и приче која нас ових дана не подсећа на опасност са којом се суочило целокупно човечанство. Али, то и јесте сврха уметности, да буде човеков ослонац у часовима који се не дају пребродити без искрене вере у људски род.

Како проводите ове дане у којима се суочавамо са епидемијом вируса?

– Као и сви остали суграђани, навикавам се на нова правила кућног реда и настојим да радим оно што сам радио и до сада. А писцима није тешко да толико времена које ваља провести у једном ограниченом простору макар покушају да искористе за оно што бар мисле да најбоље умеју да раде.

Шта је Ваша препорука, како да људи савладају страх и на који начин могу да употпуне време затворени у својим кућама?

– Све је извесније да ће карантин трајати дуго. Требало би, дакле, бити стрпљив, поштовати сва ограничења и бити позитиван уз веру да ће нас што више остати негативно. На жалост, није нам први пут да се суочавамо са тешким тренуцима, али хајде да то претворимо у нашу предност. Помозимо онима којима је помоћ потребна и искористимо време карантина за дружење са својим најближима. Морамо веровати да ћемо се и ових дана сећати са осмехом на лицу. Нека нам је са срећом!

Број коментара 2

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

петак, 05. јул 2024.
19° C

Коментари

Dobar tekst, ali..
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Zelja za lepotom
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Bravo
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Miss
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Treba li zabraniti lepotu?
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару