Нина Живанчевић: Изолација прија, али не када је наметнута

У којој мери је пандемија коронавируса, пореметила Ваш живот у Паризу ?

– Није исувише, писци су по природи бића – усамљеници. Па као да нам је епидемија свима дала мало више времена да читамо и пишемо; оно што најтеже пада свима у Паризу, а и у целом свету, је изолација. Када ову човек сам бира, у креативне сврхе, она прија, али не овако, када је наметнута.

И у Паризу важе посебна правила понашања, која, колико видимо, Французи тешко прихватају? Шта Вам је у овим данима најтеже?

– Када говоре о националном менталитету, Французи важе за недисциплиноване медитеранце, не воле јарам ни стегу, али су и филозофи који, још од Монтења говоре: чему све то, наметнуте ужасне предострожне мере? Свако има свој судњи дан. Најтеже ми пада толико панике и беспомоћности. Нисам квалификована да реагујем као друштвени радник и психолог, а осећам - ако већ толико људи воли моје писмо, обавезна сам да одговорим - написала сам на својој фејсбук страници нешто о породици и одрастању, о мајци која је као млада лекарка прошла Сремски фронт, добила медаљу за храброст и која нам је свима забранила да будемо слаби и болесни.

Како реагује Ваше стваралачко биће?

– Оно тренутно следи започете рукописе и пројекте, не стварам ништа ново у овом часу, јер одиста не верујем да музе и топови иду заједно. Дивим се ауторима попут Ремарка, Камија, Ћосића и Бранка Ћопића, али не видим себе ту - и слажем се, надасве, не треба да се окрећемо за собом, доћи ће искра неког креативнијег тренутка.

Какве поуке ће западна друштва извући из ове ситуације?

– Добро питање! Ха, чини се да никада довољно не научимо од историје. Треба људи да читају сада старе списе о кугама, Декамерон, на пример. У тим сведочанствима су садржана упутства и наук, сигурна сам.

Шта себи говорите ових дана?

– Да сунце и даље сија, да ће све ово једном проћи, можда не ускоро, али хоће...Истовремено ту је и реални страх да ће епидемија имати ужасне, још ужасније последице на већ пољуљану економију свих земаља - али треба човек да брани своје достојанство, ко што рекох већ у оној песми: "У највећој беди опстаје људски дух/коме се дивим и коме певам ову песму". Тако себе бодрим и присећам се своје храбрости док сам писала ту песму (током економске блокаде, средином или крајем деведесетих у Београду).