Саша Панчић: И ведрина је поглед на свет

Саша Панчић је дипломирао и магистрирао на Факултету ликовних уметности у Београду. Члан је УЛУС-а, чији је председник био од 2007. До 2010. Имао је двадесетак самосталних изложби у земљи и у иностранству и учествовао је у низу групних изложби код нас и у Европи.

Његове радове публика може да види у више музеја, галерија и јавних простора – у Музеју „Цептер“, Београд, у Музеју „Мацура“, Бановци, Народном Музеју у Краљеву, Холу Београдског драмског позоришта, у Парку скулптура "Kakslauttanen" Лапонија-Финска, Јавном простору града Софије, Бугарска, у Парку уметничке школе „Шуматовачка“, и тако даље.

Да ли Вам тешко пада изолација због коронавируса?

– Изолација ми не пада тешко, у свом пређашњем распореду сам (поводом будуће изложбе) припремио материјал за сликање и кренуо са радом, нешто мање од недељу дана уочи објаве епидемије. Али без обзира на то, око себе имам старије пријатеље, оца од осамдесет година, и људе којима је неопходна помоћ – највише за куповину намирница и обављање свега што они у овим околностима не могу да ураде.

Добар је осећај кад човек уз дневни рад направи малу паузу не би ли помогао ближњима. Свеукупна ситуација помало подсећа на период бомбардовања, највише кроз моменте солидарног јединства, надам се да ће ова непогода, поново мартовска, трајати краће од прошлих, већ помало заборављених.

Ваша нова изложба планирана је за почетак јуна у Б2 галерији у Београду. Да ли сада радите на њој или припремате нешто друго?

– Планирана изложба у Галерији „Б2“ представља онај формални, додатни мотив, како би већ започете скице и размишљања превео у слике, објекте, просторне инсталације. Још на почетку претходне године, када сам видео простор галерије у припреми, замишљао сам како би тако чист и једноставан простор, а мало их је у Београду, одговарао мојим радовима.

У међувремнену сам се договорио са власницима, и сад је све на мени. За будућу изложбу планирам сликарски „материјал“, а уз то морам признати како сам се ужело „класичног“ језика, пошто за мене „слика“ има и даље узбудљиву тајну, уз сву доминацију дигиталних илузија. Узгред, прегледам филмски, документарни материјал о Олги Јеврић и размишљам како би се то дало обликовати у целину. Негде сам јој то остао дужан.

Како проводите вереме када не радите?

– Природа оваквог рада је по себи специфична, ту нема јасне границе кад се ради а када не. У ономе што бих могао назвати паузама читам књиге, гледам филмове, слушам музику, и кад год могу, изађем на сунце. Звучаће стереотипно, уз додатну опасност од романтичарске обојености, али све то „између“ некад буде важније од самог рада, рекао бих да оно обликује крајњу слику. Уметник је „сунђер“ и „проводник", упркос свим умним напорима.

Шта читате или гледате ових дана, шта бисте нам препоручили?

– Читам упоредо по три књиге, тако сам временом навикао, али морају бити из различитих области. Тако сада читам: Воковизел Владана Радовановића (по други пут), Записе Љубице Марић, те поезију Касно љето Данијела Драгојевића. По ко зна који пут гледам и филмове Влатка Гилића, сада доступне на Јутјубу.

Ко вас зна, зна да сте ведри, да ли је смех лек у оваквој ситуацији?

– Верујте ми, често том ведрином правим себи проблем, јер вас људи неким чудним погледом на живот, по аутоматизму, сврставају у мање озбиљне. Али то ме неће променити, пошто сам сигуран да не морате бити намргођени како би били посвећени или озбиљни. И ведрина је поглед на свет.