Криза српских анимираних филмова

Да су анимирани филмови омиљени жанр у домаћим биоскопима говори податак да је остварење Рио за четири седмице погледало више од 60.000 људи.

Недостатак домаћих дугометражних анимираних филмова, који би можда постигли сличан успех, уметнички директор фестивала „Балканима" Никола Мајдак и редитељ филма Технотајз: Едит и ја (Теchnotise: Edit & I) Алекса Гајић објаснили су чињеницом да је то превише скупа продукција за ове просторе.

„Гледанији су били Ледено доба 1 и 2 и први део Шрека, што потврђује да је анимација популарна на српском тржишту, уколико су остварења квалитетна", објаснио је Марко Чкоњевић из дистрибутерске куће „МегаКом филм", која годишње откупи више од 15 анимираних и дечјих филмова.

Чкоњевић је приметио да су много успешнији анимирани филмови за децу него за одрасле, јер је за ове друге тешко наћи публику, па су то углавном уметнички пројекти од којих се не очекује комерцијални успех.

Редитељ и стрип цртач Гајић приметио је да је израда анимираних филмова веома компликована и скупа и, за разлику од осталих жанрова, тражи много више времена.

„За добар документарац треба вам добра тема и видео камера. За анимирани филм треба вам и милион евра", истакао је Гајић.

Према речима Николе Мајдака, у последњих 10 година у Србији су снимљена само два дугометражна анимирана филма, а поред Гајићевог из 2009. године, ту је Филм Ноар (Film Noir) Риста Топалоског (2007), рађен у америчко-српској копродукцији.

Када су у питању краткометражни анимирани филмови ситуација је мало другачија јер се годишње снимe три до четири наслова. Аутори таквих остварења добијају и одређена средства из филмских фондова, што није случај са дугометражним анимираним делима.

„Филмови се данас снимају тако што се у спаваћим собама, гаражама, испред компјутера окупи група пријатеља. Мали су фондови, нема средстава и нормално да је продукција никаква", истакао је Мајдак.

Гајић сматра да је данас немогуће направити филм како се то иначе ради - продуцент набави средства, а потом бира режисера, сценаристу, аниматоре, већ је неопходан ауторски приступ, много ентузијазма и самоодрицања од стране једне посвећене особе, која све вуче.

Мајдак и Гајић су сложни у оцени да државне институције нису заинтересоване да помогну анимирани филм.

Уместо тога снимају се „филозофски филмови" или „социјалне драме које личе на позориште".

Најскупљи икада снимљен анимирани филм, ако је веровати подацима из медија, је Златокоса и разбојник, у који је уложено 800 милиона долара, док је за његову реализацију било ангажовано око 1.000 људи.