Како је „Кери“ редефинисала хорор: класик који је спасао живот Стивену Кингу

Из канте за ђубре до књижевног врха

Пре него што је роман званично објављен 1974. године, Стивен Кинг је био средњошколски професор енглеског језика који је једва успевао да финансијски издржава породицу. Живећи у приколици, борио се са несигурношћу која је умало коштала свет овог хорор-романа.

Незадовољан почетком приче о малтретираној тинејџерки, бацио је прве три странице рукописа у смеће. Сматрао је да не може верно да прикаже специфичан свет младих девојака, па је одустао од даљег писања и посветио се другим пројектима.

На срећу, његова супруга Табита пронашла је странице и убедила га да настави са писањем, доневши одлуку која је променила читав жанр. Табита је препознала потенцијал у причи о женском сазревању и окрутности средњошколског окружења, те му је помогла да обликује сложен лик Кери Вајт и њене фанатично религиозне мајке Маргарет.

Идеја за уводну сцену Кери Кингу је пала на памет док је радио у перионици. Инспирисала га је изненадна успомена на време када је обављао послове домара у једној средњој школи, где је, између осталог, чистио туш-кабине у женској свлачионици.

Запазио је неке разлике у односу на мушку свлачионицу, укључујући и аутомат за хигијенске улошке. Ту успомену повезао је са још једном инспирацијом – текстом у часопису Лајф који је неколико година раније прочитао о наводној повезаности полтергајст активности и девојака у пубертету.

Идеја му је остала у мислима, а уводна сцена данас се сматра класиком хорора. Шеснаестогодишња Кери Вајт први пут добија менструацију док се тушира у школској свлачионици, због чега јој се школске другарице ругају и гађају је хигијенским улошцима.

Керина насилна, фанатично религиозна мајка никада јој није објаснила шта је менструација, па Кери, престрављена, вришти јер мисли да ће искрварити до смрти. Њена мајка је толико опседнута грехом и казном да чак мисли да је грешно спавати уз удобност јастука, а камоли говорити о сексу.

Роман Кери је објављен у априлу 1974. године. Прво издање у тврдом повезу имало је скромну продају – између 13.000 и 17.000 примерака. То је било сасвим солидно за непознатог писца, али ни изблиза није био велики комерцијални успех.

Кинг је био толико нов у издавачком послу да није имао ни агента. Због тога је издавачка кућа „Даблдеј“ узимала половину новца који је књига доносила.

Када су права за издање у меком повезу понуђена на лицитацији другим издавачима, Кинг се надао да би могла да буду продата за 60.000 долара, од чега би њему припала половина. Запрепастио се када га је агент позвао и рекао му да су права за издање у меком повезу продата издавачкој кући „Њу Инглиш лајбрари“ за 400.000 долара.

Издање у меком повезу било је бестселер – продато је у четири милиона примерака и никада није повучено из продаје. За његов успех заслужан је и филм, који сада обележава 50 година од премијере.

Де Палмина Кери

Брајан де Палма је књигу прочитао негде 1975. године и убрзо затим почео да се распитује за филмска права. Са једном од најефикаснијих сцена изненадног препада – Керина рука која израња из рушевина њене уништене куће – филм и данас делује изузетно језиво, увлачећи се под кожу на начин својствен хорорима са религијским мотивима.

Ипак, Де Палмин филм умањује значај телекинезе, чиме изоставља, по многима, помало смешне елементе романа. Кери коју тумачи Сиси Спејсек користи телекинезу као продужетак свог емотивног стања, кроз неконтролисане изливе моћи, док Кери из Кинговог романа увежбава своје способности тако што помера паркирани аутомобил низ улицу и подиже свој кревет у ваздух.

У роману је телекинеза представљена као рецесивни ген, налик оном из стрипова о Икс-менима, уз помињање прабаке која је могла да запали ватру а да не устане из столице за љуљање.

Врхунац филма – крвави пир на матурској вечери – такође оставља снажнији утисак од Кингових сцена у којима Кери уништава цео град у оквиру онога што сама назива својим „холокаустом“.

Поред тога, ниједна филмска или телевизијска адаптација није се усудила да Кери прикаже онако како ју је Кинг описао – као дебелу, краволико грађену девојку прекривену бубуљицама. Спејсек и даље остаје дефинитивна верзија овог лика. Чак и када данас читате Кингове описе Кери, готово је немогуће да је не замислите са ликом Сиси Спејсек.

Уследиле су бројне друге филмске и телевизијске адаптације Кингових све обимнијих романа, али Кери је једна од ретких које су се допале самом аутору. Како је рекао неколико година након премијере филма: „Филм је учинио књигу познатом, а књига је створила мене.“