Филм о породици, миграцији и идентитету: „Садим своју руку у врт“ премијерно у Венецији
Дугометражни играни филм "Садим своју руку у врт", дебитантско остварење српског редитеља Бориса Хаџије и Иранке Ходе Тахери имао је светску премијеру на 83. филмском фестивалу у Венецији у селекцији „Дани аутора“. Главне улоге тумаче сами аутори заједно са члановима својих породица.
Хода Тахери и Борис Хаџија припадају генерацији европских аутора за које филм није само простор приповедања, већ и начин преиспитивања сопственог живота, идентитета и припадности.
Њихов заједнички ауторски језик настао је у Берлину где су се упознали током студија режије. Рад на кратким филмовима прерастао је у дугометражни првенац.
Искуство миграције у њиховим филмовима није само тема, оно одређује начин на који размишљају о дому, породици, идентитету, границама и могућности да човек поново дефинише самог себе. У средишту веома личног филма Садим своју руку у врт је питање породице.
Миграција - могућност обликовања
„Оно што је занимљиво код миграције јесте што имате могућност да себе поново обликујете. Дођете на неко место где немате никакве корене, немате никакву прошлост везану за то место и на неки начин можете да се запитате – како сада желим да будем? Можете да кренете из почетка“, каже Борис Хаџија.
„Ми смо се кроз миграцију пронашли у Берлину. Када мигрирате, увек недостаје породица, па постоји додатна потреба да ту породицу изградите. А ако припаде ‘квир‘ заједници, то носи додатну тежину јер се не уклапате у хетеронормативни стандард. Пронашли смо се на тој заједничкој основи. Можда смо обоје желели да имамо породицу, али нас није занимала у традиционалном смислу“, истиче Хода Тахери.
У филму играју и чланови њихових породица. О томе како су задобили њихово поверење и где су повукли границу између филмског материјала и породичне интиме, Хаџија каже:
„Процес рада са њима био је врло једноставан, без неке велике припреме и без икаквих проба. Ми смо написали сценарио. Иако ми играмо у филму у њему има врло мало импровизације и врло мало експериментисања. Филм је имао сценарио у класичном смислу. Ми смо написали сценарио и проследили њима. Оне су научиле реченице и репродуковале их на сету. Често се постављало питање да ли је ово документарни или играни филм. Ја бих га назвао играним филмом који је више аутобиографски. А фикција је важна и зато што представља неку врсту штита.“
„Мислим да је лако стећи поверење сопствене мајке. Не мораш много да се трудиш око тога. Тако да је у том смислу, био веома лак процес. Ствари се у стварном животу дешавају на одређени начин и не уклапају се нужно у причу коју желите да испричате за 85 минута. Тако да је за нас била важна ствар слобода коју вам даје фикција“, истиче Тахеријева.
Наслов филма "Садим своју руку у врт" потиче из стиха песме иранске песникиње Форуг Фарохзад. Имајући у виду да су и претходна четири кратка филма овог ауторског тандема инспирисана стиховима исте песме, мораће да сниме још много филмова док сви стихови не пронађу своје место на великом платну.
