Жилников филм „Реституција или сан и јава старе гарде“ шармирао публику 75. Берлинала

Пуна дворана филмске палате „Делфи“, и топао и емотиван пријем новог филма старог берлинског знанца, Желимира Жилника, коме су Рани радови 1969. на Берлиналу донели Златног медведа за најбољи филм, и то у конкуренцији Годара, Буњуела, Фазбиндера, Де Палме.

Од Раних радова Жилник је снимио више од 50 остварења у којима је увек показивао наклоност према обичном човеку, нарочито према људима са маргине, попут јунака у филму Marble ass који му је пре тачно 30 година донео специјалну награду Берлинског фестивала Теди бер.

„Доћи на Берлински фестивал за југословенски филм није био, у оно време, раритет. Пре него што сам добио Златног медведа и Саша Петровић и Макавејев и Жика Павловић су добили Сребрног медведа. Југословенска кинематогрфија је била доста присутна. То је био мој дебитантски филм. Тај дебитатнски филм је био доста провокативан и доста је пратио оно што је тих месеци било интензивно у нашој опсервацији меморије. То је ситуација – с једне стране су били велике студентске и радничке побуне у Паризу. С друге стране, био је и тај немир, устанак, студентски покрет 68. у Београду што је заправо нама младима било нешто што смо ми помно пратили и у томе учествовали“, наводи Жилник.

На 75. Берлинале Жилник се вратио са нежном међугенерацијском причом о емиграцији, историји и друштвеним променама – Реституција или сан и јава старе гарде – показавши опет интересовање за друштвену неправду како би расветлио слојеве историје.

То је играни филм са документаристичким визуелним приступом снимања и монтаже. Главни јунак је старији џез пијаниста, бриљантно и шармантно, игра га професионални џез музичар Милан Ковачевић, који се из Немачке враћа у Србију након сазнања да му држава враћа породичну кућу и имање које је национализовала комунистичка власт.

Приповедачки тон је суптилнији, а Жилник поред сирових емоција остаје доследан оштром критичком погледу у кључним тренуцима.

„Једно време сам био у статусу гастарбајтера тако да сам баш у овој земљи провео неколико година и направо 10 филмова. Тако да ми је лако са тим материјалом да излазим на крај. Занимљиво ми је било да су и ови наши глумци старије генерације такође некако осетили да су то теме у којима се они осећају врло комфорно зато што могу да говоре нешто што им је на души. Мало ме овај филм охрабрио, а нарочито ме охрабрило ово гледалиште. Ипак је то једно велико гледалиште, и у доброј мери стручно гледалиште. Охрабрило ме је да нико од ових људи није протестовао што немамо тај ритам данашњих спектакала, него смо то оставили у један стил четрдесетих, педесетих година“, додаје редитељ.

На личном нивоу, филм Реституција или сан и јава старе гарде суптилно истражује породичне односе, кроз директне разговоре и неизречене емоције и носталгију, а филм је оплемењен меланхоличном музиком која појачава осећај пролазности и сете. Кроз сећања и анегдоте открива се слојевита историја где се свака генерација у последњих 125 година трудила да поништи достигнућа својих претходника.