Зашто је „Гладијатор 2“ најбољи филм ове године за гледање у биоскопу

Како да не волите филм у којем има мачева, сандала, ајкула у поплављеном римском Колосеуму, Дензела Вошингтона у лепршавим хаљинама и Пола Мескала који уједа бабуна, пише Би-Би-Си у критици најновијег филма Ридлија Скота.

Много више од тога, и озбиљних и кемп сцена, има у узбудљивом и забавном наставку Гладијатора Ридлија Скота, који је освојио Оскара за најбољи филм пре скоро четврт века.

Напакован спектаклом и фантастичном глумом, Гладијатор 2 је убедљиво најбољи филм године за гледање у биоскопу, популарно речено „за уз кокице“.

Пол Мескал, који је био прилично неочекиван избор с обзиром на његове нежне улоге у Нормалним људима и филму Сунце моје (Aftersun), „очаравајуће је средиште филма“. Мескал носи филм истом снагом и магнетизмом који је Расел Кроу унео у Гладијатора.

Наставак има мање савршену равнотежу између емоција и акције од првог, са одрубљивањем глава и борбама мачевима који готово засењују ликове, али је довољно близу. Та поређења нису непотребна, јер се у Гладијатору 2 осећа оригинал, у којем су се Кроуов гладијатор Максим и подли цезар Комод (Хоакин Финикс) до смрти борили у Колосеуму.

Луције, Максимов син са Комодовом сестром, Лусилом (Кони Нилсен, која овде репризира улогу), тада је био мали дечак који је удаљен из Рима ради сопствене безбедности. Петнаест година касније, овде га игра Мескал, мишићавији него иначе, али на сву срећу не надуван до пропорција Марвеловог лика.

Луције је одрастао у Нумидији у северној Африци, и убрзо се нашао усред рата против римских освајача. Ридли Скот у потпуности командује акционим сценама и то показује екстравагантном уводном битком.

Нумидијски народ катапултира ватрене кугле према римским бродовима који се приближавају, римске стреле лете ка нумидијским зидинама, Луцијева жена-ратница је убијена, а он је заробљен и послат у Рим. Заклиње се на освету царском генералу Марку Акацију (Педро Паскал).

Рим у који се враћа шаренији је и злокобнији него икад. Сада постоје два декадентна владара, близанци који заједно владају без милости према становништву, језиве прилике са белом шминком на лицу и уоквиреним очима. Џозеф Квин је посебно језив, тих али интензиван и застрашујућ као Гета, паметнији и стога опаснији од њих двојице. Фред Хечингер је Карачела, лик дивљег погледа и потпуно ван контроле.

Дензел Вошингтон игра загонетног Макрина, богатог бизнисмена и власника гладијатора који купује Луција. Са прстеном са драгуљима на сваком прсту и златним ланцем око врата, Вошингтон приступа улози са апсолутним гуштом и претеривањем док Макрин планира како да се домогне моћи. Ипак, понекад се повуче довољно како би открио духовитост испод те дрске личности.

Паскалови обожаваоци ће можда бити разочарани његовом релативно мањом улогом и пригушеним наступом. Он нема много утицаја, иако се испоставило да је Акације ожењен Лусилом и дели њену жељу да свргне дементне, крвожедне владаре.

Ридли Скот, мајстор акционих сцена

У акционим сценама у арени, Скот извлачи „тешку артиљерију“. Римљанин излази на песак јашући носорога, на Луција и друге гладијаторе пуштају тигрове и бабуне. У крупним кадровима бабуни су упадљиво лажни, што је слаба тачка екипе задужене за специјалне ефекте. Неке удаљене позадине такође изгледају потпуно компјутерски генерисано, али Скот изводи акцију са довољно волатилности да ти недостаци делују готово неважно.

Његов Наполеон (2023) био је на моменте огроман и тром, а Гучијеви (2021) хаотични. Гладијатор 2 има маестралан темпо Скотових најбољих филмова, укључујући класике Туђин (1979) и Истребљивач (1982).

Скот зна када да дâ Мескалу крупан план који му омогућава да заблиста, одишући Луцијевом одлучношћу и бесом. То је посебно приметно у његовим пркосним разговорима са Макрином, који још не зна да је Луције наследник царства, али се пита зашто овај гладијатор може да цитира Вергилија.

Мескалова интелигентна глума подиже ниво филма изван његове насилне црте. И део насиља је емоционалан.

Већина гледалаца ће знати да је Луције Максимов син, тако да смо у предности у односу на већину ликова, као што трејлер филма открива. Али једна од најхрабријих сцена дешава се када Лусила препозна у гладијатору свог сина и посећује га у његовој ћелији налик затвору, што је сусрет који пркоси нашим очекивањима.

Кемп елементи као путоказ да су борбе гладијатора забава, и некад и сад

Како филм иде ка завршним биткама, ниво кемпа расте. Сцена са Макрином, римским Сенатом и одсеченом главом (глава не припада лику Дензела Вошингтона) једноставно је наивна. Понекад се чини да су Вошингтон и близанци део самосталног кемп фестивала, али уместо да се тај сензибилитет супротставља остатку филма, тај стил долази као још један знак да Гладијатор 2 треба да буде посматран као забава.

Међутим, испод површине која задовољава потребе публике, филмска тема политичке моћи, о томе ко њоме располаже и како, снажна је и сврсисходна, упркос томе што је Скот опрезно уткао у шарену представу.

На питање новинара Њујорк тајмса да ли види везу између свог Римског царства и данашњег политичког света, Скот је отворено одговорио: „Да. Ако не пазимо постајемо све гори“, додајући: „Трудим се да то задржим у првом плану“ у филму, указујући на нека питања која Луције поставља о томе шта Рим цени.

„Да ли се тако Рим односи према својим херојима?“, виче Луције из арене када је један од њих убијен. Та друштвена тема била је очигледна у првом Гладијатору, где грађански оријентисани сенатор Грах (Дерек Џејкоби, који се накратко враћа у наставку) упозорава на потцењивање плиткости руље, која се лако умирује хлебом и циркусом.

„Он ће им донети смрт и они ће га волети због тога“, каже он о Комоду, који игре нуди као дистракцију. У Гладијатору 2, Лусила каже: „Људи су уморни од лудила, тираније“.

Ко је од њих у праву, отворено је питање Гладијатора 2, док Луције прича о сну свог деде о римској републици и пита грађане: „Усуђујемо ли се да обновимо тај сан заједно?“.

Ако будемо имали среће, Скот ће можда имати одговор. За Холивуд рипортер рекао је да има идеју за трећи део Гладијатора инспирисан Кумом 2.

Из његових уста у уши римских богова.