Хрватски Индекс о серији „Сабља”: Најбоља овогодишња регионална серија

Двадесет једну годину касније појавила се телевизијска серија која се крајње сериозно и из различитих перспектива бави догађајем који је драматично промијенио тијек збивања, или да будемо мало јаснији, зауставио промјене које су се почеле догађати у постмилошевићевској Србији, а које су имале утјецај и на све њезине сусједе.

Отказивање почетка емитирања

Серија Сабља, названа према специјалној полицијској операцији хапшења оних који су били укључени у атентат на Ђинђића, требала је премијеру имати још у вељачи ове године, но изненада је дошло до отказивања почетка емитирања. Успркос спекулацији о политичкој позадини одгоде, разлог за то био је позив у натјецатељску селекцију фестивала у Кану – Cannesseries.

И филмска и телевизијска иначица фестивала имају исти увјет, а тај је да свјетска премијера може бити само у Кану. Но исплатило се јер је Сабља награђена посебном наградом за глумачку интерпретацију, и то комплетне глумачке поставе, но још је важније што је добила и свјетског дистрибутера у снажној њемачкој продукцијској и дистрибуцијској кући Бета, што о потенцијалу серије говори и више од самих награда.

Коначно, серија је почела с приказивањем на Радио-телевизији Србије прошлог викенда, прву је епизоду пратило милијун и 265 тисућа гледатеља, а другу још више, милијун и 330 тисућа, док је удио у гледаности досегао сензационалних 28,3 односно 29,2 посто.

Баш као што се нама у Хрватској заврти у глави кад успоредимо гледаности хрватског и српског филма – до почетка дистрибуције филма Дражен тај је однос у 2024. години био 35.000 гледатеља у Хрватској наспрам 800.000 гледатеља у српским кинима, односно скоро 23 према 1 - исти је случај и с гледаношћу драмског програма на телевизији.

За успоредбу, хрватска хит серија Дневник великог Перице имала је заиста врло добру гледаност па ипак је њезин удио у гледаности (share) готово упола мањи од Сабље. Након РТС-а прве двије епизоде серије стигле су и на стриминг сервис Маx, на којему ће сваког понедјељка осванути двије нове епизоде, од укупно осам. Судећи према прве двије, сав hype који се око серије створио више је него оправдан. 

Спектакуларан почетак

Иначе, серија започиње спектакуларно, показује нам састанак између Зорана Ђинђића и Милорада Улемека Легије увечер 4. 10. 2000. године, дан уочи повијесних демонстрација које ће довести до пада Слободана Милошевића. Ђинђић је био наговорен на преговоре с Легијом како би спријечио крвопролиће које се спремало дан касније, и то је очито био заметак његовог трагичног краја.

Прва епизода бави се свиме оним што је претходило атентату, док друга епизода приказује прве реакције протагониста на Ђинђићеву смрт, а права акција обрачуна с Легијом и српским организираним криминалом, који, како каже Вуди Ален, обрће голему лову, али не троши много на уредски прибор, у њој тек почиње.

Драматуршка организација серије, која је иначе у великој мјери повијесно аутентична, почива на три посве фикционална лика који нам помажу пратити збивања из три различите перспективе, ријеч је о полицајцу Борису (Љубомир Бандовић) који води истрагу против организираног криминала, амбициозној новинарки Даници (Милица Гојковић) и младићу Урошу (Лазар Тасић), новајлији у моћном Земунском клану који стоји иза атентата.

Иако су прве епизоде серије традиционално најзахтјевније јер им је задатак представити велик број ликова, назначити њихове односе и увести у причу, а то је овдје чак и успркос одређеном предзнању прилично захтјевно, ауторима то лако полази за руком па је серија узбудљива од прве сцене и никада то не престаје бити.

Наравно, резултат је то големог труда који је уложен кроз пет година развоја серије. Занимљиво, иницијатива је потекла од самог РТС-а, а пројекта се прихватила продукцијска кућа "This and That Productions" (и продуцентица Снежана ван Ховелинген), која је серијом Јутро ће променити све већ направила један велики искорак у телевизијској продукцији.

Како и сами кажу, посао на Сабљи био је опсежан и мукотрпан, захтијевао је огроман истраживачки ангажман, а затим и изузетно комплексан посао концептуализације и драматизације приче. На сценарију се измијенило неколико сценариста, но највећи посао ипак су изнијели Горан Станковић и Владимир Тагић, који су подијелили и редатељски посао.

И то на изванредан начин. Користећи релативно класични визуални и редатељски израз приповиједање су приближили стилу докудраме те на тај начин олакшали комбинирање документарних и играних дијелова, при томе не губећи на атрактивности нити трилерској напетости. 
Једноставна одлука резултирала одличним глумачким остварењима.

Посебна квалитета серије су глумачка остварења, а свима им је заједничко да главни критериј није била ни способност имитације ни физичка сличност, већ првенствено она карактерна. Уз то, глумци су често старији од ликова које тумаче, за што постоји добар разлог, наиме они често играју ликове који су толико тога у животу прошли, чија лица свједоче о безбројним језивим догађајима, да их њихови вршњаци једноставно не могу увјерљиво глумачки утјеловити.

У тој једноставној одлуци продукције крије се и успјех цастирања: Драган Мићановић одличан је као Ђинђић, Љубомир Бандовић одличан је увијек и свуда тако да то и није нека вијест, но зато је вијест да је овдје добар чак и Бојан Навојец у улози шефа Земунског клана Дуце Спасојевића.

Исто се може рећи и за Сергеја Трифуновића који је савршен избор за Легију, док ће Милош Тимотијевић као Миле Луковић Кум, вјерујемо, више доћи до изражаја у сљедећим епизодама.

Двије ствари боду очи

На основу двије епизоде преузетно је давати коначни суд, но ипак није тешко закључити како је ријеч о регионално најбољој и најважнијој овогодишњој серији. Гледајући је из перспективе хрватске кинематографије, двије ствари заиста боду очи. Прва је продукцијска, односно индустријска, а тиче се дојма о големом заостајању хрватске кинематографије у односу на Србију.

Сабља је тек најновији и најрепрезентативнији примјер серије настале у оквиру зреле, индустријски развијене и занатски изнимно компетентне кинематографије коју ми данас гледамо као да је ријеч о Холивуду. Шансе да хрватска кинематографија сними овако драматуршки, режијски и технички захтјевну серију једнаке су као да сними Немогућу мисију (куд ми је баш тај сугестивни наслов пао на памет).

Кад је пак ријеч о зрелости друштва, спремност тамошње кинематографије на преиспитивање властите, не тако далеке и нимало ласкаве прошлости такођер је немјерљива с хрватском „не би се штел мешат" агендом, односно њезиним тематским распоном који се протеже од Генерала до Дражена.

Ипак, ако нисмо нешто погрешно чули, добра је вијест да ће и Хрватска телевизија ускоро, већ на прољеће, Сабљу уврстити у понуду ХРТи-ја, што се чини као идеалан наслов за почетак квалитетније културне аудиовизуалне размјене унутар „региона". Уосталом, тако ће и гледатељи ХРТ-а напокон моћи уживати у врхунској драмској продукцији без титлова.