„Нобеловац“ – серија која нас води у свет виђен Андрићевим очима

Гошћа Београдске хронике, Јелена Мијовић, косценаристкиња серије Нобеловац истиче да поред тога што се подразумева да су она и њен колега, косценариста, Иван Велисављевић, као и остали који су учествовали у раду на сценарију, познавали добар део литературе Иве Андрића, али да су се поново враћали његовом делу.

„Биле су ту и разне биографије Андрићеве, интервјуи, онда су то била сачувана писма, такође свеске које Задужбина Иве Андрића великим делом и објавила. Књига Жанете Ђукић Перишић која се бави и односом Андрићевог приватног живота и ликова из његових дела, али такође и последња књига, Небо над Београдом, о периоду који је Андрић провео у Београду“, истиче Мијовићева

Драгоцен извор је била и документарна ТВ серија Телевизије Београд коју је режирао Горан Марковић у којој су саговорници били људи који су познавали Андрића у периоду док је живео у Вишеграду и Сарајеву.

Колико у серији има фикције, а колико документарног сценарисктиња каже да је тешко одредити, али да све што је фикција у основи има документарну подлогу.

„Значи, где год смо нашли неки детаљ у нечијој изјави, у неком документу, то смо развијали даље. На пример, неко је рекао како је Андрић у младости кад је бивао у посети у кући неких својих пријатеља, ђака у гимназији у Сарајеву, увек је седео поред пећи јер му је било хладно. И онда од тога се, рецимо, и та нит негде вуче“, објашњава гошћа Београдске хронике.

Глумац Владан Гајовић, који у серији тумачи лик Родољуба Чолаковића, блиског пријатеља Иве Андрића, наводи да га је највише изненадило сазнање да су њих двојица били тако блиски и колико тога је Чолаковић учинио како би помогао Андрићу, поготово после рата.

„Јер мњење је било да 'док смо ми крварили по шумама, он је седео и писао'. Па је требало све то спречити да не оде тамо где је могло да оде, као што је већини отишло“, истиче Гајовић.

Признаје да је тешко тумачити улогу познатих личнoсти којих се многи и данас живо сећају, али да му је било врло интересантно и да више воли да тумачи историјске личности него фиктивне ликове.

„Мени је баш занимљиво било, јер сам много сазнао нових ствари које нисам ни ја знао, а мислим исто тако да ће и публика и о Андрићу, и о њиховом односу, и о Милици, и о свима њима заједно“, додаје гост Београдске хронике.

Како би пронашла ту танану разлику између приватног, онога што треба показати и онога што није битно, Јелена Мијовић наглашава да јој је најпре требало времена да упозна Андрића кроз све расположиве изворе, а затим да га разуме на људском плану.

„Јер многе су ствари које ја на прво читање, посебно његових писама и биографских података, нисам баш до краја могла да разумем. Имала сам исто нека питања, као и људи у времену у коме су живели са њим, недумице и тако даље“, каже сценаристкиња.

На крају мисли да је успела да нађе тај пут и да посматра свет мало и његовим очима, с обзиром на то да је Андрић био врло интелигентан, јако деликатан и приватност је изразито држао за себе.

„Хајдегер рецимо има то нешто што се зове ту битак. То је човек који је сваког тренутка свестан коначности сопствене егзистенције и смрти. Е сад, кад имате писца који је сваког тренутка свестан да данас је крај, тако он буквално паралелно живи неку историју која ће остати иза њега. И јако је пажљиво податке о свом приватном животу чувао и трудили смо се да испратимо ту његову деликатност“, наглашава Јелена Мијовић на крају гостовања у Београдској хроници.