Филм „78 дана“ – одрастање уз бомбардовање из визуре видео-дневника

Снимљен је као видео-дневник једне породице, филм о 78 дана бомбардовања осликава тежак период, али обележен заједништвом. Ауторка Емилија Гашић каже за РТС да је желела да споји теме одрастања и бомбардовања и уз технику „нађеног материјала“ олакша гледаоцу да се саживи са ликовима.

Емилија Гашић имала је непуних осам година 1999. године за време бомбардовања. Када се сети тих дана, одмах види слику како се са сестром из Крушевца крије испод стола кад чују авион.

На идеју да сними филм дошла је када је пронашла снимке које је њена породица правила за време бомбардовања.

„Имали смо ту камеру Hi-8 се зове та технологија, која је била популарна деведесетих. Често сам се враћала тим снимцима, имали смо десетак касета и никада их нисам све прегледала. За време пандемије короне, случајно сам нашла касету на којој су била дешавања за време бомбардовања“, прича млада редитељка гостујући у Београдској хроници.

Сцене којих се уопште није сећала, снимци целе породице вратили су је у злокобну атмосферу уз звук авиона.

Кренула је, како истиче, од личних сећања и осећања, а онда, током писања сценарија, направила је анонимни лексикон који је поделила преко интернета и људи су почели да јој шаљу своја искуства за време бомбардовања.

Многе приче су је дотакле: „Једну ствар коју понављам више пута, је то што је неко написао да је то био први и последњи пут да је ушао у сваку кућу у комшилуку. То је мени била водиља и та тема заједништва ми је била интересантна“.

И филм је, попут њених породичних снимака, сниман Hi-8 камером.

„Томе сам се окренула зато што не може ништа да надомести осећај кад гледате те снимке. Снимати 4К камером па то после сређивати, нема разлога. Мени је ишло у корист то што је камера мала, што је лако преносива, што нам није била потребна велика техника и расвета“, објашњава Гашићева.

Начин снимања и техника „нађени материјал“ (Found footage) које је одабрала, како каже, помажу гледаоцу да се брже саживи са ликовима. Спајање тема одрастања, бомбардовања и начина снимања чинили су јој се као изазов вредан пажње.

Својим радом, Емилија Гашић подсећа публику на нешто што смо имали, али више немамо.

„Мислим да не треба заборавити. Свака земља треба да зна своју историју да би имала и своју будућност. Негде у томе лежи одговор. Десило се баш да је ове године 25. годишњица бомбардовања. Нисмо планирали да тако буде, наместило се“, рекла је редитељка и додала да је и њен филм подсетник да нигде никада не треба да се понови ништа слично јер у оваквим ситуацијама увек деца највише страдају.