Рајко Грлић: Са великом захвалношћу сам све награде у животу примио, али не живимо од њих ни на њима

Љубавни трилер Свему дође крај премијерно је приказан на отварању 71. Филмског фестивалу у Пули, а настао је по мотивима романа Мирослава Крлеже На рубу памети.

Какви су утисци после премијере?

– За сада јако добри, али то никад режисер не зна. Режисеру се увијек говори добро. Да, мислим да смо јако добро и прошли и да је направљено оно што смо хтјели. Да узбудимо мало људе.

Публика је заиста подржала Ваш филм и осетила је атмосферу коју сте хтели да дочарате. Да ли се слажете са тим?

– Зато се и раде филмови да измјените неке емоције, да измјените нешто на платну што неко може препознати као комадић себе самог. Зато се причају приче да људи у тим причама добију неко своје огледало и размисле о себи.

Филм је настао по мотивима романа Мирослава Крлеже, а Ви и Ваш косценариста, Анте Томић, ту причу сте пренели у данашње време. Колико је то било тешко?

– Он је инспириран љутњом и бијесом које је Крлежа тридесетих, кад је писао роман На рубу памети, имао према друштву у коме је живио. Ми смо у том бијесу препознали властити бијес и властиту немоћ према друштву у коме живимо. Хтјели смо ту његову емоцију пренијети у данашње време и саставили ту потпуно другачију причу, али смо кренули из њега и зато пише да је инспириран романом Мирослава Крлеже.

Филм је заправо љубавни трилер. Како бисте га Ви дефинисали?

– Мање више све приче које сам причао су увек негде плус-минус љубавне приче јер ми се чини да кроз љубавне приче, у овако малим срединама као што је наша, кроз те интимне тренутке се најбоље огледава друштво у коме живимо. Да су овдје свакодневни животи тако загађени политиком и том цијелом такозваном друштвеном стварношћу да се то дубоко одражава на интимне животе људи.

Хтијели смо очитати ситуацију у којој живимо кроз један однос двоје људи који није тако једноставан и у коме нико није апсолутни анђео. У овом филму нема анђела, у овом филму су сви људи са својим великим и малим манама, са својим неким жељама оствореним и неоствореним.

Уз јутарњу кафу причамо и о вашој богатој каријери, снимили сте бројне филмове а добили чак сто награда за њих, па како изгледа бити власник сто признања?

– Ја сам имао професора на ФАМУ у Прагу, који се зове Елмар Клос, који је оскаровац и све остало на свијету, који је рекао једну дивну реченицу једном нама: „Награду примите са великом захвалношћу, али сутра је заборавите, немојте поверовати о њу.“

Награде се морају заборављати страшно брзо. Ако човјек почне веровати у своју величину путем награда, путем не знам чега, отпутује, одлети, дигне се са пода. Тако да ја са великом захвалношћу сам све награде у животу примио, али не живимо од њих ни на њима.

Снимили сте филмове уз које смо сви одрастали, то су заиста филмски класици, а који је Вама на неки начин можда био најдражи?

– Први је увијек најважнији. То је као прва љубав, то је нешто кад се први пут догоди, то ти је важно. Први се ради ван свих рационалних елемената, први се ради енергијом. Нас је било 12 дебитаната на том филму. Према томе то је огромна количина енергије, ту човек не мисли, ту човек само плива.

А онда човек полако почне слагати неке коцкице и контролирати неке своје властите емоције. Али први је увек најважнији.

У Пули сте били први пут пре 50 година и то је заиста занимљива прича. Да чујемо како сте доспели пре пола века на Филмски фестивал у Пули.

– Ја сам имао не знам колико година, 1964. или 1965, добио сам као аматер, био сам филмски аматер, и добио сам неку награду. То је страшно важно кад сте аматер добити награду, пуно важније него кад сте професионалац. И та награда је била седам дана боравка у Пули за време Фестивала и ја сам тада видео велике филмове и имали смо част, јер је тада било таквих десетак клинаца из целе Југославије, и ти режисери су долазили на разговор са нама. И тако сам први пут слушао и Мимицу, и Александра Петровића, и Макавејева, и Жику Павловића, све људе с којима сам постао добар у животу. Али то су били људи, то је била година која је мене проперирала у мојим сновима о филму.

Са таквим животним и професионалним искуством како би гласио ваш животни мото?

– Весели се! Сутра устани и опет се весели!