Уиграни лектор, невидљиви преводилац и мајстор звука – шта је потребно да нам страни филмови и серије дају пун доживљај

Титловање представља једноставнији и јефтинији начин превођења, који у исто време дозвољава гледаоцима да у позадини чују оригинални језик видео-записа. С друге стране, синхронизација је технолошки захтевнији процес наснимавања гласова на жељеном језику.

Синхронизација и титловање су два начина превођења филмских или видео-материјала на српски језик. Оба имају своје предности и недостатке. Међутим, оно што им је заједнички именитељ је, пре свега, добар превод.

„Све што делује необично, није добро јер се види да је заправо то преведено. Значи, текст треба да буде као да је написан на српском. Усклађивање се врши на свим нивоима. На нивоу реченице, на нивоу израза, рецимо, то овако, ако се у енглеском, ја радим енглески, па ћу то користити као пример, ако се у енглеском језику појави нека енглеска пословица, ја нећу буквално да је преведем, него ћу потражити адекватан пандан у српско, адекватну српску пословицу која ће да пренесе исто значење. То је та нека идиоматика. Трудимо се да је што прилагођеније српском у смислу да се не види да смо преводили. Добар преводилац је неприметан преводилац“, рекла је Дубравка Басарић Степановић, преводилац РТС-а.

Синхронизација је процес наснимавања гласова на жељеном језику, тако да се гласови поклапају са покретима усана и изразима лица глумаца на екрану. Присутна је у документарним и цртаним филмовима, телевизијским емисијама, али у неким деловима света и у играним филмовима.

„Синхронизација анимираних филмова креће од преводиоца који ће да преведе ту дијалог листу, односно текст који треба да се усними. После њега лектор ради лекторисање текста према дужинама страних речи покушавајући да некако дужину трајања наших речи уклопи са дужином трајања страних речи које мењамо, а да то не изгуби смисао“, објаснио је Срђан Бајски, дизајнер звука РТС-а.

На нашим просторима, титловање је чешћи начин обраде програма, док је синхронизација резервисана, пре свега, за дечје програме. Међутим, честа је појава да се у документарним филмовима појаве обе врсте превода.

„Најнезахтевнији, односно најлакши су документарни филмови. Ту се практично често ни не мења комплетан дијалог, односно ту се мења само војс овер наратора, који води кроз цео тај документарни филм, а синхроне изјаве гостију који гостују у том документарном филму се остављају на оригиналном језику, који год да је, и ради се титл“, додао је Бајски.

Иако код нас није популарно синхронизовати филмове, стручњаци тврде да би овакав начин превођења страних филмове очувао културу и језик једне земље. С друге стране, неоспорно је да прави доживљај оригиналног добијамо захваљујућу језику на ком је дело настало.