„Муње 2“ – Поп и Маре су сада остарели брачни пар

Андрић каже да се сценарио „кувао дуго“ док није коначно дефинисан, и да нема посебан одговор на питање – Зашто се снима наставак Муња. Ипак, признаје да се дуго плашио снимања – управо наставка филма.

„То је дупла одговорност – и према старом фиму и према том новом који снимаш. А ја не волим ни једну одговорност, а камоли две. Ја сам се плашио а на крају је ипак дошло време да то урадимо“, рекао је у Београдској хроници Андрић.

„Људи који су радили на том филму и који су знали шта су све хтели а шта су само успели, њих увек нервира оно што је могло да буде, али нисмо могли, није било довољно времена, нисмо били довољно паметни, нисмо били довољно лукави, довољно спремни, у ствари – увек смо спремни… и онда те то нервира. Мој циљ је први када радим, да се не осрамотим, и други да се касније што мање нервирам кад будем гледао“, објаснио је редитељ зашто углавном своје филмове после монтаже не гледа.

Небојша Глоговац, Никола Ђуричко, Сергеј Трифуновић, Борис Миливојевић, Зоран Цвијановић, Маја Манџука били су маестрални у првом делу.

Андрић каже да су се неки ликови у другом делу променили, карактеристике су појачане, док су други остали исти.

„Двојица главних јунака Поп и Маре, они се воле међусобно, нормално, као људи, али и нервирају један другог. Сад, 20 година касније, они се још дубље воле, али још више нервирају. Они су остарели брачни пар“, објаснио је Андрић.

У биоскопима је била рекордна гледаност, више од пола милона гледалаца гледало је први део Муња.

„Овај филм јесте наставак Муња, али на контролним пројекцијама смо утврдили да млађи људи који нису гледали први део, нису имали никакав проблем са гледањем и разумевањем наставка, што је одлична ствар“, каже Андрић и додаје да се овим филмом екипа која је радила на њему – обраћа и генерацији којој припадају „прве Муње“, али и новој генерацији „зед“.

Три палме за две битанге и рибицу, Муње, Кад порастем бићу Кенгур, Миле против транзиције, познати су Андрићеви филмови, а редитељ каже да му је најомиљеније снимање било снимање последњег. 

Александар Шапић, данашњи градоначелник, имао је малу али запажену улогу у Кенгуру. Прати га тај надимак и данас.

„На снимањима је био диван и с њим сам имао мање мука него с неким професионалним глумцима, некако му је то легло и нама је он легао и све је било одлично. Ми смо се питали, пошто нам није била идеја у почетку да он игра, ко би могао да игра тог мангупа. Могли смо да идемо на фах глумце који то иначе играју, али то нас је нервирало. Онда смо гледали оне који нису фах и никако да нађемо. Онда у једном тренутку ја кажем: 'Дај да почнемо да размишљамо о музичарима, да узмемо некога ко је јавна личност, а није глумац.' Сергеј каже: Не, зваћемо Александра Шапића, знам га ја.' И он га је звао, ми смо дошли у неки кафић, сели, испричали се, он је рекао да хоће да проба, и ја сам рекао да хоћу да пробам, али прво, морамо да прођемо текст, причамо, пробамо па да онда дефинитивно одлучимо. Међутим, он је на пробама био одличан, одмах чим је дошао је био одличан и снимали смо врло лако с њим“, испричао је своје искуство редитељ Раша Андрић.