Последњи кадар из Кнез Михаилове: Један сасвим личан опроштај од Божидара Лооса

Многи од аутора РТС-а могу да напишу исти овакав текст. Ово је мој прилог успомени на једног сниматеља који је камером знао да оживи ствари.

Упознали смо се још средином осамдесетих, на 5. спрату Таковске, у коридорима Београдске хронике, која се тада претенциозно звала Београдски програм. Божа Лоос. Одмах сам упамтио то необично презиме. („Деда ми је био Ирац, и то се заправо чита Лус. Али, нема везе. Само, мора два слова"), тако ми је рекао када је први пут требало да га потпишем под свој прилог. Учинио сам тако. Не знам шта смо прво урадили, али је најупамтљивији прилог тога доба био онај из књижаре „Геца Кон“, када сам наумио да мало преиграм уобичајени наратив ТВ новинара, па сам му рекао да швенкује по унисоном реду књига, да онда нагло стане, и да се врати на одређену књигу о којој сам писао. Он је то тако урадио, то је изгледало као да је сниматељ нешто, ни сам не зна шта, приметио, па је погледом камере вратио. У тексту сам, међутим, имао реченицу: „Божо, чекај, врати камеру!“ Та реченица била је примећена међу сниматељским светом ТВ Београд, тада, средином осамдесетих година 20. века.

После сам се мало удаљио од Хронике, ушао у ТВ Београд преко ПГП РТБ-а, где сам радио три године у Пропаганди која се данас зове Маркетинг. По повратку из Македонске у Таковску, уредници Љиљани Ђуровић пало је на памет да покрене неки серијал прилога у својој емисији Хронике, једном недељно, са темом Београда, темом за коју сам се већ у тим данима почео да специјализујем. Одмах сам позвао Божу. Спретан као козорог, баратајући камером лако као да није тешка преко 10 кила, кадрирајући тако оштроумно како никада пре, нити после, укључујући све телевизијске емисије свих телевизија света које сам гледао, нисам срео. Он је имао осећај не само за кадар, то имају многи сниматељи (нико никад неће накривити камеру без везе, то ваљда сви знамо); Божа је умео да иза мојих речи, иза било чијих речи, прочита њихов смисао и емоционалну боју и да то онда сними (ми кажемо: слика) тако како је аутор то замислио. Одмах сам провалио тај његов таленат и никад му нисам говорио како кадар треба да изгледа; он је то знао пре мене.

И тако смо, током тих дана раних деведесетих, један од прилога тог малог серијала о Београду посветили атмосфери земунског кеја, у чијој сам близини тада живео, и добро ми је била позната та крмељива, снена појавност тог иначе лепог кеја који је те ратне јесени урањао у тешку тугу оних који схватају да губе отаџбину. Мало сам читао текст Божи док смо се из Таковске возили ка Земуну. Он је као и увек ћутао и слушао. Када смо се вратили, ја сам пожурио у монтажу; кеј је, пре тога, био празан, било је поподне, косо сунце, и ретки људи. Један Божин кадар ми је, у монтажи, посебно привукао пажњу: старији човек (негде у мојим садашњим годинама), потпуно седе косе, раскуштран, главе забијене у шаке, загледан у Дунав. Божа је пустио камеру петнаест секунди, двадесет, тридесет секунди. Човек се није померио. Та ледена непокретност је, за мене, до данас остала најречитији приказ наше ужаснутости коју смо осећали те, и наступајућих јесени наших живота. (На неки начин, никако да се из те обамрлости покренемо и данас.) Божа је то, тада, на кеју, знао да осети и остави камеру укљученом. Други би одавно прекинули; пет, можда седам секунди, не више. Божа је знао. Свих његових 30 секунди оставио сам у прилогу.

И тако су ратови прошли, и дошао је звездани тренутак наше сарадње: Разголићени град. После неспоразума на старту тог мог ауторског серијала када сам пристао на другог сниматеља, у петој епизоди, Божа се вратио да поново јаше са мном. Одмах је, наравно, осетио тај посебни штимунг распадајућег Града који се мењао на наше очи, и који сам ја хтео да ухватим за вечност. Знао је када треба камеру спустити на земљу, знао је како да ухвати моменат док старији човек дуго пиљи у излог капаџијске радње у Балканској улици (опет та дужина кадра!). Чекало нас је осам емисија које ћемо урадити заједно, од 12 колико их садржи серијал.

Једна од тих емисија је посебна: епизода бр. 8, посвећена двема митским улицама овог Града – Балканској и Кнез Михаиловој. Између њих распет је и Београд, на тој невеликој траси развучена је жудња његових дошљака који ће се свог првог дана у Београду Балканском попети на Теразијски плато имајући стално у свести да морају да освоје Кнез Михаилову. Сва та страст и жеља стају у размак између те две улице.

У једној секвенци у мом сценарију стоји да свој говор у камеру (стендап, синхрон) почињем на једном крају пасажа, у Чика Љубиној, да потом ходам говорећи право у камеру и да на крају тог повеликог пасуса излазим у – Кнез Михаилову. То, дакле, подразумева да се сниматељ повлачи предамном, ходајући уназад, гледајући у мене кроз визир камере, пазећи на склад кадра, читавих педесет метара кроз узан и мрачан пасаж са једним унутрашњим двориштем на средини које има дневну светлост чему, дакле, камера мора да се прилагоди. Питао сам га да ли то можемо да изведемо. Само ме је погледао и благо се насмешио. Трипут смо понављали све то, јер ја нешто нисам био у форми са изговарањем текста; сва три пута он је био непогрешив.

Али највећи естетски проблем док сам осмишљавао ту емисију било ми је – како сликати Кнез Михаилову? Неко ће рећи: па какав је то проблем, најлепша улица Града, поплочана јабланичким гранитом, канделабри, лепе жене, шта ту још фали? Ствар је, међутим, у томе што је та улица већ прежвакана милион пута од стране телевизијских екипа које у њој снимају анкете на све текуће теме, та улица служи за визуелизовање било чега у вези са Београдом, у вези са Србијом... ма, у вези са било чиме, ако не знате шта ћете да ставите на екран – пошаљите екипу у Кнез Михаилову и решен проблем. Бојао сам се окошталости слике у емисији која је морала да буде посебна.

И рекао сам ту своју дилему Божи. Седели смо у некој од кафана овог Града која вероватно више не постоји, он ме је само погледао, засијало му је око, и као из топа проговорио: „Боки, сликаћемо је кроз излоге радњи и посластичарница: изнутра ка споља!“. Каква идеја, каква краљевска идеја! И тако смо добили, Божа Лоос и ја, своју Кнез Михаилову.

У последњем кадру те емисије, једна плавокоса деветогодишња девојчица игра школице у дворишту пасажа којим сам недуго пре тога прошао ја а испред мене Божа сликајући неуморно тај ход и мој говор. Божа је сада, у том завршном кадру, узео горњи ракурс, на другом нивоу унутрашњих тераса тог дворишта. И онда се његова камера полако пење, оставља доле плавокосо девојче да скакуће, на четвртом нивоу тераса на супротној страни налази мене који гледам девојчицину игру, и креће даље, губећи се у небу.

Сандра Балов, ћерка наше колегинице, видео-миксерке Дуде Балов, плавокоса девојчица која игра школице, сада има 32 године и управо је родила сина Тодора. Тај ће момак ходати улицама једног другачијег Београда. Надајмо се да ће га волети онако како смо га, радећи заједно, волели Божидар Лоос и ја.

Онда су нас живот и прикљученија мало раздвојили, и мене удаљили из Таковске. Кад сам се вратио (једна деценија прохуји као ветар), прво је било да са Божом договорим да наставимо тамо где смо стали. Чекао нас је још један Разголићени град; онај први из 1997/98. био је Град у деструкцији. Сада сам хтео да видимо Град у транзицији. Снимили смо три емисије, као да смо опет млади иако нас је обојицу чекала пензија. Све је било исто: Град је био ту, нас двојица, и патња тог града кога силују зарад неког вишег циља. (Међутим, много је то мањи проблем за Београд него за нас: Град је вечан, он је преживео и надживео свашта и свакога и све је већи и већи; ми смо ти који нестајемо, као гориво историје и великих Градова.) Укратко: те три емисије нису још угледале светлост екрана. Али то Божи и мени више није ни било важно: оно што јесте било важно је да смо још једном, пре разиласка, он и ја заједно јахали.

И кад сада, док се Божа Лоос пење небеским степеницама, сабирам и одузимам све те домете и падове овог јединог живота, морам да констатујем следеће: Божа Лоос био је један од најмаркантнијих мојих сапутника овог живота а посебно оног што се у том животу зове каријера тв аутора; он је био мој алтер его. Београд је кроз Божину камеру дисао пуним плућима.

Данас, док Београд плаче, неки ће други колеге морати да забележе тај плач. Друже мој сниматељски, ускоро ћемо се ти и ја опет срести. Тада ћемо се свакако сетити тог последњег кадра из Кнез Михаилове. И сигурно ћемо доћи на идеју да, изнутра ка споља, усликамо Небо.