Бранка Катић: Ужелела сам се глуме на нашем језику и дивних колега

– Ја сам се у последњих 20 година, колико нисам живела у Београду, заиста ужелела и глуме на нашем језику и мојих дивних колега. Имала сам заиста лепе понуде и нисам могла да им одолим. Можда сам спремна за неки добар одмор, али још увек сам на ногама. 

Публика је већ заволела серију У клинчу, у којој играте успешну пословну жену, брижну мајку. Серија је породична и много говори о родитељству. Шта о томе можемо да научимо од Мире Ковач?

– Можемо да научимо да жена може и треба да буде и успешна и самостална и да не треба да слуша мужа. Извини. Никола Којо ми глуми супруга, доста духовито. Мени је у тој серији најлепши био рад са том омладином која је тако дивна, пуна енергије. Мислим да је заиста време да завршимо са патријархатом на нашим просторима, да жене просто добију и простор који заслужују и признање за то што раде. Време је за једнакост полова. 

Рекли сте да се у свакој Вашој улози препознаје део Вас, Ваше личности. У том смислу шта сте позајмили Мири Kовач?

– Па то што сам ја мало мангуп у животу, чини ми се. Мени је у тој серији најлепши био рад са омладином која је тако дивна, пуна енергије. Ћерку ми игра фантастична млада глумица Анита Огњановић и Војаж је показао толико талента за глуму. Права посластица су ми биле и сцене са Драганом Мићановићем. Тако да, ето, заиста сам уживала у добрим партнерима.

У потпуно другачијем светлу гледамо Вас у новој представи Београдског драмског позоришта, Трамвај звани жеља у режији Ленке Удовички. Улогу Бланш упоредили сте са вожњом ролеркостером. Због чега?

– Само зато што та жена долази сломљена са више тајни, а притом је заљубљена у лепоту, у поезију, волела би да је свет бољи него што јесте. Из сцене у сцену имам доста захтевних момената јер колико год сви мислили да она воли илузије па она можда није искрена, ја мислим да је она ту можда најискренија, зато што она све исприча кад мора.

То Вам је једна од најтежих улога?

– Мени сигурно јесте, да. Јер ја нисам дуго радила у позоришту, двадесет година. Имала сам само једну улогу у Орестији у Шекспировом Глобу, играла сам богињу Атину. Била сам у паници јер све смо радили на енглеском и мислила сам да ће сви имати акценат, а онда сам схватила да само ја имам акценат, али су рекли да богиња Атина има квалитет неког другог света. И онда пре две године, кад сам дошла овде и кренула да играм у представи Сумрак богова Јагоша Марковића, затим Тихо тече Мисисипи Ивице Буљана и ово је сад некако први пројекат у коме сам имала фантастичну прилику да прођем кроз цео процес.

Имала сам велику срећу да је то режирала Ленка Удовички. Уз много љубави с њене стране и такође уз много љубави Радета Шербеџије, мог професора глуме који је долазио на пробе, успела сам да освојим једну тако тешку улогу.

Занимљиве су Ваше припреме за улоге. Рецимо за улогу у серији Новине писали сте све што остали ликови говоре о Вашем. Kада играте неку епоху одлутате у то време кроз књиге, музику, филмове. Kако сте се припремали за улогу у класику Тенесија Вилијамса, коју су играле велике глумице попут Вивијен Ли, Kејт Бланчет?

– Читала сам о животу Тенесија Вилијамса. Има доста података који указују на то да његово животно искуство у ствари има доста везе са овом причом.

Онда сам читала и шта Тенеси Вилијамс прича о својим драмама. Има један чаробан интервју, који је он сам са собом направио и то ми се јако допада, кад он каже да  не верује у хероје ни у зликовце него да смо ми сви само људи који су у одређеним тренуцима живота направили добре или лоше одлуке и то не само својом вољом него и под утицајем средине у којој живимо, васпитања. Дивну ствар је такође рекао да мисли да никада није могао да не заволи некога кога је заправо разумео.

И он исто прича да нас стално застрашују, да нам стално показују пут мржње, да нам стално говоре да нам опасност прети одавде или оданде и да то затвара сваку могућност да ми покушамо да разумемо и неку другу страну, неку другу културу, неки други начин размишљања. Стално мислимо да смо ми угрожени или да смо само ми у праву, а Тенеси још давне четрдесет и неке прича о томе да када би се цео свет окренуо томе да се боље видимо и чујемо, да не би било ратова, да не би било мржње, да би могли да будемо нека боља верзија овог друштва.

Недавно је на филмском фестивалу у Сарајеву серија Адвокадо у продукцији РТС-а и „Босоноге" добила награду за најбољу комедију. То је врло занимљива серија која се поиграва и са стереотипима и са ситним и крупним неправдама. Kако се борити против тога данас, по Вашем мишљењу?

– У Србији само хумором, ако нас хумор не спасе ништа нас спасти неће. Мислим да само је Никола Пејаковић могао да напише један тако безобразан сценарио који се стварно подсмева свим нашим манама и нашем простаклуку, а да опет све то има толико шарма и толико душе и ту сам исто имала такву срећу да ми је партнер Љуба Бандовић, па да сам имала прилике да глумим са дивном Миром Бањац, Јасном Ђуричић и Миром Kарановић, тако да смо заиста били супер екипа.

Враћате се у Лондон где живите надамо се накратко?

– Идем на мање од месец дана. Све бих негде да се одморим, али нема ми одмора још увек. Враћам се онда овде у октобру, имам још представа. Радим дебитантски филм Дејана Радовановића и онда радим другу сезону серије Шутња са Дадом Матанићем, који је режирао Новине. Онда се надам да ћу можда да се одморим.

Kада Вас данас питају где је Ваш дом, шта одговарате?

– Па дом је тамо где су драги људи. Да.