Пороци Токија и деда златног доба телевизије

ХБО је тада себи могао да дозволи одобравање друге сезоне чак и за серију која није добро прошла, уколико би они сами проценили да је вредна пажње, а Срећа је свакако била таква. Ипак, после неких смена у ХБО-у, друга сезона је ипак отказана, званично због тога што је на снимању страдало пуно тркачких коња. А гледаоци су остали са првом сезоном у којој прича није заокружена.

Срећа је била серија препуна симболике, и личних опсесија и за Мана и за Милча, почев од Дастина Хофмана у главној улози старог криминалца који излази из затвора, чиме се директно надовезује на филм Злочин у крви Улуа Гросбарда, у ком Дастин игра главну улогу а Ман је радио као непотписани сценариста – и доживео формативно искуство јер тада упознаје Едварда Банкера који је касније имао кључну улогу у формирању његове поетике.

Банкер је био некадашњи робијаш који је постао књижевник и сматра се да је управо он инспирисао неке од најмоћнијих Манових монолога о робији – од Лопова до Врелине.

ХБО публику јесу чинили сладокусци, али не баш толики, тако да је Срећа била остварење из времена када је сваки гледалац овог канала гледао сваку серију независно од жанра, јер је овај бренд важио за нешто више од телевизије, али ако је могао неку да прескочи, била је то управо она.

ХБО Макс је произвео серију Пороци Токија, екранизацију аутобиографске књиге Џејка Аделстина о томе како је то бити новинар црне хронике у Токију. Књига се доста разликује од серије, мада се наравно основи мотиви препознају, но фикционализација је свеобухватна, пре свега на нивоу структуре.

Пороци Токија су у суштини романтични кримић о двоје странаца у Токију који мисле да се могу снаћи у другачијем свету далекоисточне метрополе, али онда улазе у њен најфетишистичкији сегмент а то су зеленаши и јакузе који и даље поред криминала практикују ритуале и разне друге психолошке игре.

Протагонисти су Џејк као новинар-почетник и млада жена која је напустила мормонску мисију и постала хостеса у клубу, осавремењена гејша, са амбицијом да покрене свој клуб.

Нико од њих није до краја свестан с ким се ухватио укоштац, упркос томе што су убеђени да имају све под контролом. Ипак, исто тако је и јакузама, код којих један шеф стари а други умире од неизлечиве болести таман кад би требало да успостави доминацију.

Пороци Токија су потпуно другачији од Среће. Мајкл Ман је надахнут у првој епизоди у којој нас уводи у Токио, али је прича овог пута савршено разумљива на сваком кораку. Нема криптичности, нема убацивања гледалаца усред ситуације у којој треба да се снађе заједно са јунаком, и у том погледу су Пороци Токија успели да комуницирају и са Мановом и са лаичком публиком.

Међутим, одлагање снимања због ковида, одлазак главног редитеља Дестина Кретона на друге пројекте и полупоништавање главног глумца Ансела Елгорта због сексуалног скандала ниског интензитета, учинили су Пороке Токија логистичким кошмаром, те ћемо видети да ли ће је ХБО Макс обновити за другу сезону.

Исто као и у случају Среће, Пороци Токија у првој сезони доводе причу до примирја али је не решавају у потпуности. Ако имамо у виду да је Аделстинов роман првобитно адаптиран за филм, и то у режији Ентонија Мендлера, чији редовни клијент за спотове Викенд баш ових дана има своје невоље са ХБО серијом Идол, јасно је да постоји и редуцирана верзија приступа овој књизи. Ипак, начин на који је крај остао отворен може бити тумачен или као веома поетичан приказ живота подземља који траје и даље или као потенцијална удица за нову сезону.

Срећом, како рекох, пријем овог пута није споран. Пороци Токија ујединили су публику и критику и ХБО Максу донели серију која има интегритет старог ХБО-а иако је јаснија њена мејнстрим инклинација.

Ман је – пре него што ће ХБО серија Жица озваничити појам телевизијског романа – изградио ту форму у серији Криминалистичка прича, и у извесном смислу он се враћа том оквиру и у Пороцима Токија, премда би наслов сугерисао копчу са његовим технички далеко најзначајнијим доприносом историји телевизије – Пороцима Мајамија. Ипак, структурално гледано овде нема осећаја једне генералне заокружености на нивоу појединачне епизоде, било у форми малог случаја који се решава упоредо са главним – целосезонским, било у форми неке животне етапе која се започиње и завршава у једној недељној дози серије.

Оно што је постављено у првој сезони Порока Токија свакако јесте темељ за једно одрживу серију од више сезона чији ће кључни изазови наступити у каснијој фази развоја када се неки конфликти буду разрешавали а започињала транзиција у неке нове. У том погледу, решење евентуалног проблема се неће наћи у Аделстиновој књизи.

Ман свакако није кључни креативац у овој серији, и ако посматрамо његову радну биографију, он је у најсличнијим серијама овој, као што су Криминалистичка прича и Срећа имао искуство две сезоне и укидања после прве. Он наравно иза себе има и Пороке Мајамија од више сезона али ту су Крокет и Табс сваке седмице решавали нови случај. У том погледу, Пороци Токија и делују мановски јер је јасно да се две сезоне назиру али да све даље носи озбиљне иако не и несавладиве изазове.

У првој сезони оно што је изведено јесте трансформација јунака из странаца – гаиђина у одомаћене протагонисте токијске порочне сцене. Крупна закључења се, међутим, у завршној осмој епизоди само наговештавају.

Ман је овом серијом изнова закорачио у златно доба телевизије коме је Дејвид Сајмон можда један од очева али он му је свакако деда.