Драматургија деструкције

Прича о аутсајдерској тексашкој форми за канцеларијске уређаје која улази у свет персоналних рачунара била је фикција смештена у историјске околности у којима су јунаци имали интеракцију са историјским догађајима и феноменима свог времена стварајући утисак као да је малтене и то истинита прича.

Било је тешко објаснити како серија која је тако добро примљена није гледанија и тада се појавила теорија да су се јунаци понашали превише конструктивно, и буквално и фигуративно. Просто прича је говорила о настанку нечега. И зу постоје сукоби, превазилажење унутрашњих препрека и међусобних разлика, али се јасно дефинише заједнички циљ међу јунацима а генерални тренд Златног доба телевизије јесте да серије углавном говоре о деструкцији усмереној ка унутрашњем и спољашњем свету.

У другој, трећој и четвртој сезони, али нарочито другој, ова серија је доживела пад квалитета баш због окретања тој естетици деструкције махом се ослањајући на решења из других успешнијих серија, па онда тако имамо јунака који има тајну, имамо јунака који има неизлечиву болест услед које има поремећај перцепције реалности, јунака који има излечиву болест, али је запусти, сукоб међу јунацима који се бесмислено одуговлачи јер гледаоци знају да нема приче док се он не превазиђе итд.

Три нове серије WeCrashed, Super Pumped и Dropout прилазе истинитим причама из најновије генерације америчког привредног живота управо као наративима о деструкцији. Отуд парафраза наслова чувене књиге Млађана Динкића у наслову текста. Dropout je додуше сама по себи базирана на стартапу који је сад предмет судског спора па то и јесте искључиво један куриозитет из домена истинитих прича о преварама те је даље не бих разматрао.

WeCrashed и Super Pumped међутим говоре о нечему што је у пословном погледу успело, али су унутрашњи односи такви да могу да се искажу кроз драматургију деструкције.

Приче су доста сличне, али су реализације различите.

WeCrashed je супериорно режирана и суптилније написана серија од Super Pumped, плус доноси једну надмоћну глумачку креацију. Ен Хетавеј као Ребека Палтроу је изузетна и даје довољну дозу хуманости овом бизарном лику, не само да изнесе серију већ и да пружи смисао новом глумачком измотавању Џареда Летоа који захваљујући њој упркос имитацији уместо глуме на крају успева да пробуди емоцију као Адам Нуман.

Филмски редитељи Џон Рекуа и Глен Фикара као аутори задужени за идентитет серије су све дигли на један веома естетизован ниво, што је додуше учинило један други проблем очигледнијим – наиме у првој половини серије јунаци се суочавају са разним проблемима, али решавају их шематизовано и једнолично, а опет без дилеме веома драмски.

Ta шематизованост је много израженија у серији Super Pumped коју су режирали телевизијски редитељи, навикли да се не питају много, али под вођством искусних сценариста Левина и Копелмана који су имали пуно успеха са Милијардама.

Ту је глумачка подела исто јако добра, Џозеф Гордон Левит и Кајл Чендлер су искусни, све раде елегантно, једноставно и прецизно, али материјал с којим се носе има све проблеме WeCrashed само без естетизације. Ту се малтене одмах из даљине види да ће јунак испричати оно што му је неко рекао у претходној сцени као мудрост, да ће се из неке тешке ситуације извући хазардерским потезом, да ће у преговорима искористити неки пример из историје као аргумент и сл.

У том смислу, превише је сличности у ове две приче да се не запази један постмодерни дух самих предузетника о којима се говори, где они свесно или несвесно сами исписују своју биографију сваким потезом који вуку, односно већ рачунају са тим да их на крају чека биографски филм или серија, или оба.

Њихове хазардерске и театралне реакције у појединим ситуацијама показују да су они дубоко били инспирисани туђим причама, како истинитим тако и фикционалним и да су њихова наравоученија узели као животне принципе.

Живот пише романе, драме, серије и све друге форме и то овде није само фраза већ чињеница. Једина новина је што ове серије приказују целу причу односно и онај део који протагонисти нису антиципирали и желели да изађу пред публику. Тиме дижу цену филму Друштвена мрежа Дејвида Финчера који је поставио основне постулате оваквих прича и сада га изнова гледамо само у све супериорнијим верзијама.

Није случајно да је Арон Соркин као сценариста Друштвене мреже писао сценарио за биографски филм Денија Бојла о Стиву Џобсу, и његова сенка се итекако осећа у серији Super Pumped у сентенциозним репликама и често театралној вербализацији. WeCrashed се ипак одмиче од Соркина јер себи може да дозволи ослонац на љубавну причу између Адама и Ребеке Нуман. Не само кроз чињеницу да је њихова лична динамика заиста утицала на фирму "WeWork".

Међутим, случај „Убера“ и "WeWork" јесте и економски и социјално другачији. „Убер“ јесте био пројекат увођења дерегулације у област јавног превоза где су уз таксије уведени и грађани који својим колима возе путнике и био је базиран на беспоштедном форсирању принципа тржишта.

Тревис Каленик је отворено чак и политички на либертаријанској линији и његов слом као руководиоца проистекао је из потпуне оданости тржишној доминацији у којој је посезао за свим дозвољеним и свим недозвољеним. Међутим, он објективно јесте заиста успео да избори позицију неком новом концепту и да порази синдикализовани таксистички картел.

С друге стране, Адам Нуман јесте продавао емоцију, визију света и није идејно допринео концепту заједничког радног простора, осим што га је мистификовао и брендирао на глобалном нивоу. Отуд је и логично да је његова прича имала природан ослонац у емотивном односу јер се он и јесте бавио осећањем радника према радном простору.

За разлику од Каленика чији је циљ био огољени капитализам кроз дерегулацију, Нуман је имао визију мистификованог радног простора из ког радник не жели да оде, а своје запослене је држао у колективној хипнози да су део нечег већег и лукративнијег. На крају, Нуманова опсена није успела да издржи суочавање са законитостима тржишта, и они инвеститори које је својим причама успевао да заведе на крају су брутално изиграли њега.

Упркос томе што је WeCrashed софистициранија и уметнички успелија серија од Super Pumped, треба погледати обе јер веома убедљиво приказују један тренутак у нашој епохи у коме су се култура и бизнис везали у веома узбудљив чвор, нудећи нам ретку прилику да гледамо биографски програм о људима који су рачунали да ће се једног дана о њима нешто снимати.