Пулски победник, филм „Плави цвијет“, премијерно у Београду

Плави цвијет као мелахнолија у плавом, у боји која симболише душу и празнину, савремена је мелодрама која се чита у ширем контексту. Кроз несређене породичне односе у женском троуглу – мајка, ћерка, унука – редитељ Зринко Огреста суптилно критички портретише друштво у коме владају себичност, саможивост, недостатак комуникације и самоћа.

„Мени се учинило да већ низ година се на неки начин тера да живимо неку глобалну причу. Тјера нас да мислимо да је најважније на свијету пандемија, међуетнички сукоби, ратови, климатске промјене и тако даље. Усмијеравање на те садржаје, заправо миче од онога што ми јесмо, од темељног људског хабитуса“, сматра Зринко Огреста.

Након успешне трилер драме С оне стране, Плави цвијет је још један Огрестин филм настао у копродукцији са Србијом.

„Веома сам срећан и задовољан због ове наше сарадње која између српске и хрватске кинематографије траје годинама. Мислим да је то пример како се у окружењу сарађује и како се лакше долази до реализације филмова“, наглашава Лазар Ристовски, продуцент филма.

Спонтано прецизни дијалози из пера Ивора Мартинића, до изражаја долазе захваљујући изванредним перформансима Вање Ћирић, награђене Пулском ареном за најбољу глумицу, и Ање Шоваговић Деспот чији лик осваја симпатије.

„Та емоција која између њих наравно постоји је нешто за шта увијек има времена, што увијек кажемо то ћемо сутра, готово да се јунакиње устручавају, да не кажем боје показати емоцију једних према другима, а изравно показивање емоција нарочито у обитељи необично је важно. Јер не успемо ли у томе у животу једнога дана, жалимо. Тако се нешто и догађа у мом филму“, додаје Огреста.

Филм Плави цвијет буди емотивне асоцијације подстичући нас да добро преиспитамо сами себе пре него што закорачимо у егоистично друштво будућности. А оно је већ ту.