„Зборница“, филмски мозаик о ширим друштвеним проблемима

Соња Тарокић покушава да понуди нешто ново, али се заправо ослања на традиције старе педесет и више година јер се окреће драмској али и визуелној и звучној полифонији Роберта Алтмана и његове канонске фазе. Ово је филм чије разне приче граде мозаик једне шире слике и ниједна од њих није обавезна да се расплете у око два сата трајања овог филма.

Његови јунаци говоре једни преко других и само педагогиња Анамарија као представник колектива и ђак Ловро као проблематично дете имају извесни протагонизам. Исто тако као основна прича намеће се истрага својеглавог и видно параноичног наставника историје, и истиче се у односу на друге подзаплете. Оваква ауторска одлука сасвим сигурно може оставити поједине гледаоце незадовољним нарочито ако су се везали за неки од микрозаплета који се у филму поставе а онда се не разреше.

Настава историје као научне области која је после распада СФРЈ учинила прошлост непредвидивијом од будућности, веома је осетљива сама по себи. Хрватска политика има битне историчаре на свом челу почев од Фрање Туђмана па до данас, на позицији које код нас обично имају правници и психијатри, и приче о прошлости су у њиховом друштву и данас веома доминантне.

Отуд, ауторка је доста дискретно третирала овог професора, остављајући многе аспекте његове проблематичности недореченим, али нудећи слутњу да он није само лош већ и потенцијално опасан предавач.

Стога, Зборница је филм о многим стварима са низом локално менталитетских, али и опште психолошких детаља који га чине питким и релевантним гледаоцу. Глумачка подела је изванредна, почев од главне глумице Марине Реџеповић у улози Анемарије до Стојана Матавуља који овде показује да је много више од „дежурног Далматинца“ у хрватским теленовелама и да у правом пројекту може бити изузетан карактерни глумац.

Алтманове филмове карактерисала је тзв. „вишеканална драматургија“ односно креирање односа из драме кроз померања акцента са једног на други звучни канал у зависности од тога који ликови у тој полифонији имају протагонизам.

Филм заслужује похвале за то како је тонски обликован али се до краја не разуме редитељкина одлука да се ослони искључиво на архивску музику, и то ритмични фолклор чија знаковитост је или до те мере вулгарна – односно циља да овим ситним причама да примесе вечних и нерешивих менталитетских контрадикција или је чисто формална – да се кроз ударце ритам секције интензивира звучна слика и филм.

Није нужно да сваки елемент филма носи неко значење али овако прејак акценат као што су Ладе са својим нумерама сасвим сигурно не може служити за то се успут још нешто чује сем дијалога. Наравно, нисам довољно упознат са хрватским фолклором те је могуће да ове нумере имају неку специфичну симболику у домену музичког образовања али како год било, то није допрло до мене као – условно речено – страног гледаоца.

Зборница је на Фесту награђена за најбољи деби. Ову награду треба схватити веома озбиљно ако имамо у виду да су регионалне кинематографије традиционално ослоњене на дебитанте и да са њима имају више успеха него са редитељима који имају континуитет.

Упркос томе што Зборница нема убитачност Марковићевих Мајстора и што на неки начин више делује као филм који је пријатно гледалачко искуство пре него тема за неки озбиљан разговор после пројекције, нема никакве сумње да је ово успео и несвакидашњи покушај примењивања једне музејске поетике на савремену тему, и да суштинске вредности односе превагу над формалним недостацима.

Зборницу у оквиру програма ПостФЕСТ можете погледати 13. марта од 22 сата у Дворани културног центра Београда.