Hallo, Hassan! (Хало, Хасане!)

У свеопштој најезди играних телевизијских серија која је преплавила индустрију забаве и којечега, коначно се појавило дело истанчаног ауторског рукописа које једнако добро кореспондира и у локалним и у европским оквирима.

Креатори серије Анкица Јурић Тилић и редитељ Далибор Матанић (Новине, Зора, Звиздан...) донели су нам адаптацију романа Роберта Перишића, Подручје без сигнала, као шестоделну мини серију, исечак из времена у коме живимо који снажно, темељно и горко антиципира деценије распадања што смо их оставили (или, боље рећи потиснули) у колективној свести народа и народности са ових простора.

Овај „последњи социјалистички атрефакт“ (како гласи енглески наслов серије) задире у дубине проблема карактера и међуљудских односа не само популације локалитета у којем се окосница радње одвија (измишљени градић Нуштин), него се пандемијски шири по једној читавој бившој држави, прелазећи и границе Европске уније и претећи да ће се претворити у глобални светски тренд.

Да би нас поистоветио са свом трагиком садржаја вешт аутор добро зна да нас на почетку мора и насмејати, помало опустити и скренути нам мисли од стварности у коју нас је уронио, што Матанић веома вешто спроводи већ у првој епизоди серије.

До њеног краја само нас спорадично освежи горким хумором свесно нам припремајући расплет који ће нас, а у исто време и јунаке серије, Олега и Николу, (у савршеним тумачењима Ренеа Биторајца и Крешимира Микића), у забачени фиктивни градић Нуштин, некада индустријско средиште, а сада отужно место у ком нема ни сигнала, довести необична пословна поруџбина: Испорука турбине која се не производи већ неколико деценија.

Њих двојица, уз помоћ главног инжињера Јанде (игра га неприкосновени Изудин Бајровић), обнављају одавно затворену фабрику, градић оживи и његови мештани, поготову они млађи чији се снови лагано гасе, а жеља за било каквом зарадом и егзистенцијом већ их спрема за одлазак у рат под окриљем НАТО послодавца, радом у покренутој фабрици полако повраћају изгубљено достојанство и наду.

Раднике предводи Бранош (лик суптилно и сирово одиграо прецизни Горан Богдан) а њихово заједништво на пројекту израде турбине кокетира са гледаоцем на више нивоа, од персонификације некадашњег братства и јединства, па све до висина античког хора у каквој старогрчког трагедији.

Плејаду изванредних женских ликова у серији предводе младе, али већ прекаљене глумице: Mаестрална Јована Стојиљковић, која тумачи лик Шеиле, девојке што се након одласка из маркетиншке агенције из Берлина вратила у своје родно место, и сјајна Тихана Лазовић, која игра лик Липше, девојке која је остала у Нуштину чекајући да јој се догоди живот какав прижељкује и сања.

Ако смо досадашњим набрајањем ликова истакли главне јунаке Подручја без сигнала (по којима се зове свака појединачна епизода ове мини серије) немогуће је прескочити неколико изванредних епизодних остварења која серији дају посебну боју и квалитет.

А то се пре свих односи на лик Рагана (игра га одлични Славко Штимац), квази тајкуна овог малог места који савршено персонификује зло транзиције, лик луцкасте секретарице Алисе (у тумачењу времешне, али увек тачне Милене Зупанчић), ликове младих радника жељних доказивања и осећања припадности, Ерола и Дропулића, (играју их глумци у успону, Стипе Радоја и Кристиан Боначић)... И свих осталих ликова у серији који овај „организам“ одржавају веома живим до самога краја приче коју износе пред нас.

Одличан рад директора фотографије Марка Брдара, монтажера Томислава Павлица, дизајнера звука Јулија Зорника и свих других ауторских сарадника на овом пројекту савршено су се склопили у ауторском рукопису Далибора Матанића који је поново потврдио због чега важи за једног од најбољих редитеља са ових простора.

Тако су у финансирању и реализацији серије учествовале три државе из бивше Југославије, као копродуценти и финансијери пројекта, уз једног копродуцента из Финске и средства Creative Europe MEDIA - TV programming. Па нас је Подручје без сигнала поново ујединило кроз своју идеју и причу која се односи на све наше транзиционе народе на начин на који то уметничко дело једино и може – метафорички и на тренутке док смо му сведоци.

Због свега горе наведеног јасно је да ова изванредна драмска серија није случајно добила награду за најбољу серију у програму „Панорама", на респектабилном међународном фестивалу "Series Mania" у Лилу 2021. године, као и награду публике на "Seriencamp" фестивалу у Минхену.

Јер Подручје без сигнала нас упорно увлачи у себе, не дајући нам да предахнемо ни на тренутак. Чак и када клијент нестане и турбина остаје без купца. Чак и када делује да је новог клијента за тај прастари модел немогуће пронаћи. Чак и када помислимо да смо стигли до краја серије који смо прижељкивали, а онда превртимо филм уназад и схватимо да се то можда, ипак, није догодило?

Једноставно, немогуће је из ове приче као гледалац изаћи помало „неоштећен“. Јер док нам песма Коњух планином, са одјавне шпице серије, одзвања у глави попут удараца Јандиног маља који разбија лажни фабрички зид, док страхујемо да ћемо, попут Липше, и ми можда једнога дана морати да легнемо у неко наше лежиште за турбину, са стрепњом прижељкујемо да ћемо имати сигнала када нам, као Олегу, једнога дана зазвони телефон на који ћемо се са много наде јавити и изговорити неко наше, судбинско, "Hallo, Hassan!" („Хало, Хасане!“), које би могло да нам промени живот.

(Аутор текста је филмски и телевизијски редитељ и Одговорни уредник Редакције драмског и домаћег серијског програма РТС-а)