Ако бисте гледали само један филм на ФЕСТ-у

Пре седамнаест година на ФЕСТу је приказан омнибус тада перспективних младих средњеевропских редитеља међу којима су неки већ имали целовечерње филмове али је највећи успех имао наш Стефан Арсенијевић чији је краткометражни рад "Аторзија" победио у Берлину и био номинован за "оскара". Данас се тешко одредити ко би се могао изабрати за првог "носиоца" тог пројекта јер су у њему наступили још и Кристијан Мунђу, Јасмила Жбанић и Корнел Мундруцо, редитељи који су својим дугометражним филмовима касније освајали Берлин, Кан, Венецију и номинације за "оскара".

Корнел Мундруцо је изградио по много чему најразноврснију каријеру, бавећи се разним темама, жанровима и стиловима, истовремено активан и на филму и у позоришту, и у Европи и у Холивуду.

Претпроошле године привукао је велику пажњу филмом "Крхотине жене", насталом под покровитељством старог мајстора Мартина Скорсезеа али и несташног потомка холивудске аристократије Сема Левинсона, тренутно актуелног због ХБО серије "Еуфорија", у ком је свој високоестетизовани реалистички поступак по први пут применио у америчком миљеу. Ванеса Кирби подигла је своју каријеру на виши ниво после овог наступа, а после неколико непристојних понуда да за студије снима чисто комерцијалне пројекте, Мундруцо се избрио за престижан филм и резултат.

Нови Мундруцов филм "Еволуција" поново носи продуцентски потпис Мартина Скорсезеа, али не може бити другачији од "Крхотина жене".

Ако ћете на овогодишњем ФЕСТу погледати само један филм - нека то буде "Еволуција" јер је то управо оно што се очекује да видите на оваквом фестивалу. Што мање знате о њему, то боље, па ако желите да тако остане, не читајте даље. Ако пак желите да знате више о овом филму, продужите.

"Еволуција" је филм настао по позоришној прдстави коју су Корнел Мундруцо и његова стална сарадница и животна партнерка Ката Вебер направили за свој Протон Театар. Љубитељи Мундруцовог рада су ову веома раскошну представу имали прилику да гледају и на сцени и преко стрима на неколико европских телевизија као што су ЗДФ и Арте. Реч је о амбициозном сценском делу које је Мундруцо дефинисао као "гесамткунстверк", односно тоталну уметност која измиче формалним дефиницијама.

"Еволуција" као филм у том погледу ипак редукује то остварење на филм. Снимљена је за тринаест дана и у појединим улогама се појављују глумци из представе. Ово није први пут да је Мундруцо свој позоришни рад приредио у форми филма, међутим, ово је технички најзахтевнији покушај.

Суперстар сниматељ из Француске, Јорик Ле Со, познат као директор фотографије у филмовима Оливијеа Асајаса, рецимо (иначе још једног европског аутора чији други долазак у Америку надгледа поменути Сем Левинсон) извео је овај филм у форми три бравура секвенце, стварајући утисак да се свака од целина дешава у једном кадру. 

Мађарски филм је био не само познат по својим кадар-секвенцама већ их је Миклош Јанчо довео да пароксизма у свом раду, али оне су опстале па их је поред Мундруца веома успешно користило још неколико других мађарских аутора, сетимо се рецимо филма "Шаулов син".

Овако конципирана фотографија у свакој од прича има другу функцију. У првој доприноси мистичности тог радног процеса ком сведочимо и дословно из "мале" приче отвара "велику". У другој чува континуитет захтевне дијалошке ситуације која у себи свакако носи нешто упадљиво театрално и доприноси њеном апокалиптичном климаксу. У трећој изводи јунаке из скучених и затворених простора на улице на којима они поново, парадоксално, нису слободни.

Испричали смо о позоришту, о продукцији, о камери, о форми, али никако да дођемо до онога о чему се ради.

То је свакако један од елемената филма који је можда најбоље испратити на самој пројекцији јер у првој причи неколико десетина минута гледалац који не зна шта је тема покушава да докучи шта то јунаци у кадру раде.

Но, ако претпоставимо да се тема филма више не може сакрити онда можемо рећи да је то Холокауст, и антисемитизам који остаје и после, у наизглед бенигнијим формама како се сећање на узворне догађаје брише и неумитно губи.

Сећање као лично и политичко питање је доминантан идејни покретач овог филма. И упркос томе што снага суштински повезаних прича опада од почетка према крају, уместо да расте, пратећи сећања која бледе као основну потку, "Еволуција" остаје упечатљиво гледалачко искуство.

Што се мене тиче, "Јупитеров месец" остаје Мундруцов далеко најзначајнији и најуспелији филм, и "Еволуција" се због свог специфичног настанка може сматрати Б-остварењем у његовом опусу. Међутим, снажан ауторски импулс унутар овог филма који је учинио да се изроди из представе омогућује да видимо нешто несвакидашње а то је максимално мотивисан редитељ који се враћа већ изведеној идеји јер сматра да је значајна.

Сигурно је да у овогодишњој селекцији ФЕСТа има филмова који су заокруженији од "Еволуције" али спој теме, ауторског експеримента и техничких бравура које доноси Мундруцо чине овај филм управо оним што се не може иначе, ван фестивала, срести у биоскопима, и зато се издваја као филм који треба видети ове године ако бирате да погледате само један.