Тријумф „Нечисте крви“: Шта крије завршница серије рађене по делима бесмртног Боре Станковића

Прве три епизоде су на сјајан начин започеле причу о хаџи Трифуну и његовом потомцима, употпунивши додатним сценама причу коју смо првобитно видели у филму Нечиста крв: Грех предака. Четврта и пета епизода, транзиционе и наративно мање занимљиве, представиле су нам старије верзије познатих јунака (Драган Мићановић и Леон Лучев су, на пример, успешно „наследили" Марка Грабежа и Недима Незировића у ролама Мите и Јовче), заокружиле неке наративне линије (Стана и Стојна) и увеле нове ликове који ће касније ући у жижу - пре свих осталих лепу Софку у тумачењу Саре Сандеве.

У шестој епизоди режију од Милутина Петровића преузео је Горан Станковић који уз себе има своје проверене сараднике - директора фотографије Александра Kараулића и монтажера Уроша Максимовића (њих тројица су, подсетимо, заједно радили на хваљеној серији Јутро ће променити све).

Станковић веома успешно преузима „кормило" од искуснијег Петровића, успевши да причи да свој ауторски печат, притом оставши веран поставци почетних епизода. Сви они који су стрепели да ће у другој половини квалитет серије опасти - могу слободно да одахну. Завршне три епизоде се по својој снази и постигнућу могу мерити са прве три, у неким аспектима их чак и надмашују, тако да се Нечиста крв завршава онако како је и почела - снажно и убедљиво.

Друга половина серије се надовезује на оно што смо видели раније, настављајући сагу о нечистој крви и гресима предака. Хаџи Трифунови синови, Мита и Јовча, добијају на простору и значају у епизодама које је режирао Станковић, а нису запостављени ни други (преживели) ликови који су били важни у првој половини серије, попут Ташане (сада у тумачењу Дубравке Kовјанић) и Сароша (Бранислав Трифуновић у својој до сада најбољој улози).

Ипак, како то већ обично бива, млађи нараштај постепено успева да се прогура у први ред: Митина ћерка Софка и Јовчина ћерка Васка (глуми је Невена Неранџић, млада глумица у успону коју однедавно можете да гледате и у мјузиклу Флешденс у Позоришту на Теразијама) постају све значајније за причу, док Јовчин син Митке (расположени Вучић Перовић) постаје плавооко оличење станковићевског дерта (трагичну љубав Миткета и Реџеповице, само узгред поменуту у драми Kоштана, Нановић разрађује у сценарију, док је Горан Станковић ефектно оживљава уз помоћ Перовића, Наби Танг и Милутина Петровића који, за ту прилику, стаје испред камере и прихвата се глумачког задатка).

Љубомир Бандовић преузима улогу газда Марка, веома успешно водећи тај крак приче, са посебним узлетом у седмој епизоди (Јусуфче) у којој је његов лик стављен пред крупан изазов у још једној станковићевској причи о забрањеној љубави, а све то у сусрет деветој и десетој епизоди које доносе мање-више директне адаптације најважнијих дела из опуса Боре Станковића: Нечисте крви (део о Софкиној удаји) и Kоштане.

Осма епизода Време ратно, у чијем срцу су средовечни Сарош и ефенди Мита, одлично припрема терен за завршницу у којој ће Софка имати кључну улогу и једна је од најемотивнијих и најтрагичнијих епизода у низу. Осма епизода Софка садржи једну од најбољих сцена у читавој серији: конфронтацију Мите и Софке, заиста сјајно постављену, режирану и одглумљену, са Саром Сандевом и Драганом Мићановићем који бриљирају у повереним им улогама. Иако донекле „сабијена" у односу на роман, Софка је есенција прозе Боре Станковића преточена у покретне слике.

Млада Сандева одлично глуми између искусних Мићановића и Бандовића, понудивши једну другачију Софку у односу на досадашње адаптације, мање стамену и расну, али истовремено и Софку која је од свих досадашњих филмских инкарнација највернија прози из које проистиче и која веома успешно оличава дух Станковићевог дела, све то уз додатни слој савременог читања класичног текста, уз експлицитнију еротичност (сцена из седме епизоде у којој се Софка огледа и ужива и својој лепоти је изванредна) и еманципаторску црту која проистиче из начина на који је Борисав Станковић конципирао лик ове пркосне и поносне младе жене.

Десета епизода Мртва птица гледаоцима преставља Kоштану какву до сада нисмо видели и каква је, стиче се утисак након одгледаног, одувек и требало да буде - чувену Станковићеву јунакињу тумачи шеснаестогодишња певачица Марина Станковић која већ поседује велико искуство на музичкој сцени, али истовремено и младост неопходну да се подвуче рањивост овог лика. Нановић варира причу Kоштане, мења неке моменте баш као што је то урађено и 1953. године у његовом филму Циганка, с тим да те промене делују природно и не штрче.

Поетичност је изузетна. Kада јој затражи да пева само њему и ником другом, Kоштана каже свом најупорнијем удварачу: „Е, мој Стојане, тада бих као птица у кавезу умрла од туге. Шта би радио са мртвом птицом?".

Овај децембар свакако протиче у знаку Станковића, Нановића и Нечисте крви, а томе је допринело и објављивање књиге Нечиста крв - ТВ серија по делима Борисава Станковића (приход од продатих примерака иде Задужбини Војислава Нановића и биће коришћен за промоцију домаћих филмских аутора - што је додатни разлог због кога ово издање треба да уврстите у своју личну библиотеку).

Ту, на једном месту, можете да причитате изворне Нановићеве сценарије настале пре готово пола века и упоредите их са оним што сте видели у серији (разлика има... на пример: Нановић је написао 11 епизода, али је продукција одлучила да последње две, Kоштану и Мртву птицу, обједињени у једну, а ту су и још неке, углавном мање интервенције).

Филмска кућа This and That Productions и продуценткиња Снежана ван Хаувелинген су са Нечистом крви загризли заиста велики залогај, али сада, када је овај амбициозни пројекат коначно пред публиком, са задовољством могу да закључим да је хватање у коштац са једним овако крупним изазовом резултирало квалитетом и трајном вредношћу.

Нечиста крв доноси одличан спој традиције и савременог и помера границе наше ТВ продукције. Серији Нечиста крв је требало готово пола века да доживи реализацију, али се чекање исплатило. Станковићеве и Нановићеве величанствене визије настављају да живе виђене очима нових генерација уметника.

* Текст Ђорђа Бајића је преузет са портала citymagazine.danas.rs.