Кјубрикова „Паклена поморанџа“ – један од најбољих и најконтроверзнијих филмова свих времена

Објављена 1962. године, мрачна сатира Ентонија Барџиса Паклена поморанџа слетела је на улице Енглеске као прича од 21 поглавља о тинејџерској наклоњености екстремном насиљу и антидруштвеном понашању. Књига је доживела мештовите критике, али ју је убрзо засенила адаптација Стенлија Кјубрика 1971. године, са Малколмом Мекдауелом у насловној улози.

Педесет година касније, Паклена поморанџа једнако је бриљантна и утицајна као и првог дана. Визије будућности као из ноћних мора, постале су класици и савремене књижевности и филмске уметности.

Након божићне премијере 1971. године, филм је забрањен у неколико земаља, а сам Кјубрик је захтевао да филм буде повучен из британских биоскопа 1973. године. Повезиван са стварним силовањима и убиствима, филм је довео до тога да је Кјубрику прећено смрћу, што је захтевало  целодневно обезбеђење његове забачене куће у Хертфордширу.

Велики део почетног завештања филма био је заснован на хистеричним насловима у таблоидима и веома непријатним интервјуима са глумцима филма.

Кјубрик је дубоко веровао да се велика глума дешава онда када глумци нису припремљени и када су преплављени осећањима. Сасвим очекивано, понекад је претеривао у овом приступу.

Ефекти које је филм имао на друштво нису лако били заборављени. Новине су биле испуњене грозним причама о злочинима инспирисаним филмом, а термин одбрана Паклене поморанџе постао је званичан израз у судницама.

Кјубрик је, наравно, негирао утицај филма на почињена насиља. Тврдио је да уметност преобликује живот, али га не ствара.

И педесет година касније, у срцу Паклене поморанџе налази се проблематична двосмисленост. Да ли је лична аутономија једног човека важнија од безбедности јавности? То је и данас актуелно питање у свету #metoo покрета и протеста против локдауна.

Није стога ни чудо што овај филм кроз толике генерације осваја, забавља, изазива и узнемирава својом пакленом дистопијом.