Научници развили револуционарни „фластер“ који може да поправи оштећено срце

Оштећено срце се буквално може „закрпити“ како би му се помогло да ради, кажу истраживачи, који су дошли до, како је у научној заједници оцењено, револуционарног открића које ће помоћи људима са узнапредовалом срчаном инсуфицијенцијом.

Према недавној студији, срчана инсуфицијенција погађа више од 64 милиона људи широм света, а узроци укључују срчани удар, висок крвни притисак и болест коронарних артерија.

Трансплантација срца зависи од доступности органа, а вештачке срчане пумпе су скупе и прати их висока стопу компликација.

Сада научници верују да су направили искорак стварањем имплантабилних фластера састављених од срчаног мишића који куца и који могу помоћи да се орган контрахује.

„Сада први пут имамо на располагању биолошку трансплантацију узгојену у лабораторији, која има потенцијал да стабилизује и ојача срчани мишић“, наводи професор Инго Кучка, коаутор истраживања са Универзитетског медицинског центра Гетинген у Немачкој,

Фластери су направљени од ћелија узетих из крви и „репрограмираних“ да делују као матичне ћелије, које се могу развити у било коју врсту ћелија у телу.

У случају фластера, ове ћелије се претварају у ћелије срчаног мишића и везивног ткива. Они се уграђују у колаген гел и узгајају у калупу по мери пре него што се добијени хексагонални закрпе закаче, у низовима, на мембрану. За људско срце ова мембрана је величине око 5 х 10 центиметара.

Професор Волфрам-Хубертус Цимерман, такође аутор овог изума са Универзитетског медицинског центра Гетинген, наводи да мишић у закрпама има карактеристике срца које је било старо само четири до осам година.

„Ми имплантирамо младе мишиће пацијентима са срчаном инсуфицијенцијом“, додаје Цимерман.

Тим научника истиче да су ови фластери важан помак јер директно убризгавање ћелија срчаног мишића у срце може довести до раста тумора или довести до развоја неправилног откуцаја срца – што може бити смртоносно.

Фластери, међутим, омогућавају да се примени много више ћелија срчаног мишића са већом ретенцијом и, чини се, нема ризика од таквих нежељених ефеката.

У раду објављеном у часопису Нејчер, Цимерман и колеге извјештавају како су тестирали закрпе код здравих резус макаки мајмуна, не налазећи никакве доказе о неправилним откуцајима срца, формирању тумора или смрти или болести повезаних са закрпама.

Када је тим проучавао срца животиња до шест месеци након имплантације фластера, открили су задебљање срчаног зида – у којој мери зависи од броја употребљених фластера.

Тим је такође тестирао фластере на мајмунима са болешћу која је слична хроничној срчаној инсуфицијенцији. У овом случају тим је пронашао знаке побољшане функције срца, као што је већа способност контракције срчаног зида.

Истраживачи су затим применили овај метод на четрдесетшестогодишњој пацијенткињи са узнапредовалом срчаном инсуфицијенцијом. У овом случају фластери су направљени од људских ћелија узетих од донора и зашивени су минимално инвазивном операцијом на срце које куца.

Три месеца касније пацијенткињи – којој је стање остало стабилно – трансплантирано је срце, што је тиму омогућило да анализира уклоњено срце. Истраживачи су установили да су фластери преживели и да су места на која су пришивени била прокрвљена.

Док употреба ћелија од донора значи да је потребна супресија имунитета, истраживачи кажу да би било прескупо и да би требало превише времена да се направе фластери од ћелија пацијента којима је хитно потребно, а ћелије донора такође нуде шансу за „закрпе и боље тестирање безбедности.“

Тим напомиње и да је потребно три до шест месеци да се виде терапијски ефекти фластера, што значи да не би били прикладни за све пацијенте. Међутим, 15 пацијената је већ добило фластере.

„Надамо се да ће наше текуће клиничко испитивање показати да ли ће ови пројектовани трансплантати срчаног мишића побољшати срчану функцију код наших пацијената", каже проф. Кучка.

Цимерман истиче да циљ није нужно да се замени трансплантација срца.

„Ово нуди нови третман пацијентима који су тренутно под палијативном негом и код којих је смртност 50 одсто у року од 12 месеци.“

Професор Шан Хардинг са Империјал колеџа у Лондону описао је истраживање као револуционарну студију, али наглашава да је потребан даљи рад, не само зато што ћелије срчаног мишића у фластеру нису потпуно сазреле и што је успостављање крвотока је било споро.

Професорка Ипсита Рој са Универзитета у Шефилду такође је поздравила рад, напомињући да би операција била мање инвазивна него за трансплантацију срца.

„То је одличан рад. Заиста сам импресионирана. Концепт је сасвим јасан, можете закрпити срце где год је срце оштећено.“