Коначно смо добили праву „Дину“, визуелно и приповедачко ремек-дело

Од када је Френк Херберт 1965. године објавио своје најпознатије чедо, Дина је стекла божански статус међу поклоницима научне фантастике. Прича смештена у далекој будућности, али са потпуно другачијим приступом, која је енергију црпила из људске психологије, унутрашње снаге и мистицизма нагона.

У свим својим деловима, круна Хербертовог стваралаштва је грандиозна – по пространству које обухвата, обиму ликова који обликују свет и галаксију, политичким интригама и сукобљеним интересима. И све то се сабира у једној фокалној тачки – Аракису, пустињској планети и једином извору чудесне супстанце меланж, колоквијално назване „зачин“.

Због своје сложености Дина је добила епитет „неадаптабилне“ на филмско платно. И то је у великој мери било тачно.

Покушај Дејвида Линча 1984. године био је само то – покушај. Дозволићу себи слободу да кажем да је то једна од најгорих адаптација неког дела коју сам у животу гледао. У времену када сам је гледао нисам уопште био упознат са светом Дине, а када се филм завршио нисам ни желео.

Наведени епитет „најгоре адаптације“ Линчова верзија је стекла када сам се, баш због ње, тек неколико година касније једва натерао да узмем Хербертову књигу у руке. Кад почнете да читате књигу видите колико је филмска верзија била упрошћена. Један тешко разумљиви филмски бућкуриш у ком су кључне ствари избачене или тек летимично поменуте, а са друге стране неки нови потпуно измишљени елементи непотребно убачени.

Овде ћу се зауставити са критиковањем Линча, прво из поштовања према њему као редитељу, а и јер би права критика изискивала засебан текст и детаљну анализу.

Мистични и грандиозни свет Дине

Човечанство се одавно проширило ван граница Земље и насељава безброј светова. Као и Исак Асимов у Задужбини, Херберт је као основу поретка у универзуму инспирацију црпео из декадентних последњих векова Римског царства. Познатим универзумом влада цар падишах као врховни ауторитет испод чијих скута се бројне утицајне феудалне куће боре за моћ и превласт.

У првих пар минута филма наратор уводи гледаоце у основе приче, која је највећим делом смештена на Аракис, пустињску планету која свој статус дугује супстанци меланж или зачину – психоактивној супстанци која проширује људски ум и драстично појачава његове способности, продужава живот онога ко је користи, али изазива такву зависност да је покушај одвикавања од ње увек смртоносан.

Због тога што је вештачка интелигенција забрањена после великог џихада, морао је да буде промењен начин путовања кроз свемир. Уместо компјутера и вештачке интелигенције навигатори Свемирског еснафа само уз помоћ зачина могу да праве изузетно сложене рачунице и предикције и савијају простор омогућавајући тренутно путовање из једне тачне космоса у другу. Укратко, без зачина, устројство познатог универзума престало би да постоји.

Вилнев пажљиво одмотава клупко Дине и храни гледаоце са таман довољно информација да могу да уроне у радњу, а да се у њој не удаве.

Кућа Атреида приказана је као стоичка фракција којој је част на првом месту. Оскар Ајзак бриљира као војвода Лето, племенити вођа и узор свом младом сину Полу и вољени партнер своје конкубине Џесике.

Тимоти Шаламе је пун погодак у улози Пола Атреида. Испрва уплашен буђењем нових моћи у себи он полако открива своју мисију, свесно бирајући пут Лисана ал Гаиба који му је утабао тајновити мистични матријархат Бене Џезрит, којег је његова мајка члан.

Помажући свом сину у његовој борби са унутрашњим демонима и откључавајући његов скривени потенцијал, Ребека Фергусон као Џесика је нешто рањивија и емотивнија него што је приказана у књизи, али то заправо доприноси бржем везивању за ликове у временски ограниченом медијуму какав је филм.

Иако се не појављује много, Стелан Скарсгард у улози барона Харконена просто доминира сваком сценом у којој је. Црна рупа која прождире сваки трачак светлости. Тих, сабласно миран, изузетно интелигентан, зао, манипулативан, прецизан – он је отелотворење зла, прорачунате пакости и прождрљивости, увек спреман да иде до краја да испуни своје садистичке извитоперене тенденције.

Ту је Хавијер Бардем као Стилгар, један од вођа Фремена, домородачког народа Аракиса. Човек мало речи, веома опрезан, частан и хиљаду пута прекаљен од стране пешчаног света који не прашта грешке.

Ту су и одлични Џош Бролин и Џејсон Момоа, као и Шерон Данкан Брустер која је у једној од ретких Вилневових девијација од књиге веома убедљиво одиграла царевог еколога. Зендаја као Фременка Чани већином је била смештена у кратка појављивања Половим визијама, али ће сасвим сигурно добити запаженију улогу у наставку.  

Вилневов час Холивуду

Треба напоменути да најновија адаптација Дине није савршена. Није до краја објашњена важност самог зачина, нити су разрађене улоге и мотиви самог цара и Свемирског еснафа. Оно што би такође неко могао замерити је и крај филма који је оставио пуно неодговорених питања, али је то логично ако се има у виду да је ово тек први део.

Дени Вилнев већ се сврстао међу најдаровитије редитеље данашњице. По сопственом признању, животна жеља му је била да екранизује Дину и то се види од првих до последњих кадрова филма.

Све оно што је показао у Згариштима, Затвореницима, Сикарију, Доласку и Блејд ранеру 2049, канадски редитељ улио је у Дину. Али је у њу додао и мало Линовог Лоренса од Арабије, Кјубрикове Одисеје у свемиру, Кополине Апокалипсе данас, а у неким сценама се види и утицај Ридлија Скота.

Један савет – ово је филм за биоскоп. Прво гледање нека вам буде на великом платну. Дугујете то себи и величанственој фотографији филма.

Крупни кадрови предела и панорамски прикази рељефа Каладана, зелене матичне планете куће Атреида, непрегледних дина Аракиса, џиновских црва или кратки поглед на Гиди Прајм, матични свет Харконена – савршено граде свет у који је смештена прича и обогаћују радњу и ликове.

Вилневова визија Дине умногоме је потпомогнута маестралном музичком подлогом Ханса Цимера, која прати и појачава сваку сцену и емоције у њој, од оних које вас испуњавају надом до оних од којих вас обузима осећање очаја и страха.

Акционе сцене одлично су уклопљене тако да на прави начин одржавају динамику филма, али их канадски редитељ прецизно балансира тако да филм ни у једном тренутку не прети да утоне у досадну претенциозност, а ни да не постане само безумна јурњава испуњена борбом и експлозијама.

Иако апсолутно оправдава статус блокбастера, Вилнев је снимајући Дину одржао час данашњем Холивуду да добар спектакл мора да почива на доброј причи и ликовима, а не само акцији.

Акција је додатак илити – зачин.