Белтанго се враћа кући – пет дана танга у Новом Саду, Београду и Земуну

Белтанго је основан у Београду 1998. године, одржао је око 1.500 концерата у више од 30 земаља, свирали су у концертним дворанама, позориштима, на великим танго фестивалима и милонгама. Посебно место у њиховој биографији заузима 2007. година, када су на позив Министарства културе Буенос Ајреса наступили на Светском танго фестивалу, и добили признање „Астор Пјацола“ за допринос тангу.

О предстојећем фестивалу, повратку Белтанга домаћој публици, магији бандонеона и посебности танга разговарамо са Александром Николићем, бандонеонистом, композитором и оснивачем Белтанга.

Белтанго је последњих петнаестак година било лакше срести на неком међународном фестивалу него на домаћој сцени. Због чега сте одлучили да се баш сада вратите домаћој публици и то сопственим петодневним фестивалом?

– Заиста смо последњих петнаестак година били много више окренути међународној сцени. Гостовања су нас водила широм Европе и света и домаћа публика је Белтанго могла да види само повремено. Последњи већи пројекти били су премијера нашег сценског спектакла „Ла Бомбоњера“ у јануару 2025, као и гала концерт у Коларчевој задужбини 2023.

Зато смо пожелели да се поново представимо широј домаћој публици, али не само једним концертом. Идеја фестивала јесте да покажемо колико је танго разноврстан – кроз музику различитих епоха, али и кроз сасвим различите формате: од концертне форме и сценског спектакла до музике намењене плесачима на милонгама.

На неки начин ово јесте и повратак. Желели смо поново да свирамо на местима на којима смо пре четврт века заједно са публиком откривали танго. А и новосадска публика је одувек веома волела Белтанго, тако да нам је било важно да значајан део фестивала припадне и Новом Саду.

Зато се фестивал и зове „Белтанго и пријатељи“? Ко су ти пријатељи?

– Током три деценије путовања танго нам је донео огроман број пријатељстава и сусрета са уметницима, желели смо да део тог света сада доведемо код нас.

Посебно смо срећни што нам долазе Родриго Паласиос и Индира Јајес, који директно са Мундијала танга у Буенос Ајресу стижу у Србију као вицешампиони света у категорији Танго де салон. Мислим да је за нашу публику изузетна прилика да непосредно након највећег светског танго такмичења види уметнике тог нивоа.

Ту су и Данило Мадалена и Пам Ест Ла, плесни пар који живи и ради у Италији и који већ има одличну европску репутацију, потврђену и наградом на Европском првенству.

Посебно су нам драги Ведран Марчета и Валентина Вавра, наши пријатељи из Сарајева. Њихова прича је веома занимљива. У танго су ушли пре десетак година већ као врхунски професионални плесачи, са титулама светских и европских првака у латино и стандардним плесовима. А онда их је танго потпуно освојио. Данас су један од најатрактивнијих сценских танго парова на Балкану. Они су доказ да чак и врхунски професионални плесач може да направи један „излет“ у танго и открије потпуно нови уметнички свет.

Једна од атракција фестивала биће наступ актуелних вицешампиона света. Шта за танго публику значи титула са Мундијала у Буенос Аjресу?

– Буенос Аjрес је место према којем се цео танго свет окреће. Мундијал није само велико такмичење. Тих дана се читав међународни танго свет окупља на једном месту.

Зато чињеница да Родриго и Индира долазе код нас непосредно после освајања вицешампионске титуле у категорији Танго де салон даје фестивалу посебну актуелност. Публика неће гледати уметнике који су ту титулу освојили некада, већ пар који долази директно са овогодишњег светског првенства.

А Танго де салон је посебно занимљив зато што у себи чува оно што је можда и сама суштина друштвеног танга – загрљај, комуникацију, музикалност и однос двоје људи. Није довољно направити импресиван покрет. Потребно је да двоје људи заиста плешу заједно.

Фестивал траје пет дана. Шта очекује некога ко одлучи да прати читав програм?

– Желели смо да тих пет дана буду једно путовање кроз различита лица танга.

Почињемо 16. септембра у Новом Саду, Гран Милонгом у Међународном културном центру „Петефи Шандор“, уз Белтанго и танго ди-џеј Мелису Дурак.

Дан касније, 17. септембра, селимо се у Српско народно позориште, где публику очекује „Белтанго и пријатељи танго шоу“, а након представе враћамо се на плесни подијум и Гран Милонгу.

У петак, 18. септембра, у Установи културе „Гварнеријус“ у Београду имамо програм „Белтанго среће Пјацолу“, а затим вечерњу милонгу.

Викенд доноси и семинаре и радионице са гостујућим плесачима, дневне милонге, а у суботу увече Гран Милонгу у Дому ваздухопловства у Земуну, уз живу музику Белтанга.

Кулминација фестивала биће у недељу, 20. септембра, у Опери и театру Мадленијанум у Земуну, великим завршним „Белтанго и пријатељи шоу програмом“.

Дакле, неко може да одабере само концерт, неко представу, неко радионице, а неко може свих пет дана да живи танго са нама.

На фестивал долази и аргентински певач Лукас Бок. Њега домаћа публика није имала прилику да чује?

– Ово ће бити његов први долазак у Србију и веома ми је драго због тога.

Лукас је аутентичан танго певач у правом смислу те речи. Танго пева од малих ногу, а у Буенос Ајресу је наступао у култним танго просторима и са легендарним оркестрима. То је веома специфична врста музичког искуства која се не може научити из нота.

Лукас са Белтангом већ две године има веома плодну сарадњу и заједно наступамо на фестивалима широм Европе. Сада ће га упознати и наша публика.

Помињете милонге. За некога ко није део танго света – шта је заправо милонга?

– Најједноставније речено, милонга је танго плесно вече. Али ако једном уђете у тај свет, схватите да је много више од тога.

То је посебан друштвени догађај са сопственом културом, правилима и атмосфером. Људи долазе да плешу, друже се и слушају музику. Зато ћемо током фестивала имати милонге у МКЦ „Петефи Шандор“ у Новом Саду, „Гварнеријусу“ у Београду и Дому ваздухопловства у Земуну.

Ту важну улогу имају и танго ди-џејеви. Они су посебна врста пасионираних танго зналаца, људи који веома добро познају историју оркестара, стилове и знају да прате све што се дешава на плесном подијуму. Њихов задатак није само да пусте добре песме, већ да осете енергију плесача и граде атмосферу вечери.

Наш ди-џеј тим је интернационалан. Долазе нам гости из Шведске, Немачке и Мађарске, уз колеге из Србије и региона.

А онда следи и друго лице танга – концертни танго. Једно вече потпуно сте посветили Пјацоли.

– Пјацола је неизбежан када говоримо о томе како је танго изашао из својих традиционалних оквира и стигао на велике концертне сцене.

Белтанго је од самог почетка имао веома снажну везу са његовом музиком. Наш први албум, „Beltango Nuevo plays Piazzolla“, објављен је још 2001, а касније смо добили и награду Астор Пјацола. Током година ту музику смо изводили у различитим формацијама, од квинтета до великих симфонијских пројеката.

Али фестивал управо жели да покаже да не постоји само једно лице танга. Пјацола може да вас одведе у концертну дворану, традиционални оркестри на плесни подијум, а сценски танго у позориште. Све је то део исте велике приче.

У центру приче је један један необичан инструмент – бандонеон. Шта је он донео тангу?

– Тешко је раздвојити танго од бандонеона. Тај инструмент као да дише. Када отворите и затворите мех, имате осећај да у рукама држите нешто живо. Може да звучи као људски глас, а понекад готово као читав хор.

Посебно је занимљиво што бандонеон уопште није рођен у Аргентини. Настао је у Немачкој средином 19. века, а затим је, попут милиона европских емиграната, некако стигао до Буенос Ајреса. Тамо је пронашао потпуно нови живот и временом постао инструмент који данас готово инстинктивно повезујемо са тангом.

Ја свирам веома ретке старе бандонеоне произведене у фабрици „Алфред Арнолд“ у Карлсфелду у Саксонији, углавном из периода између 1920. и 1930. године.

Када узмете такав инструмент у руке, свесни сте да је постојао много пре вас, да је прошао кроз различите животе и да ће вероватно постојати и после вас. То ствара посебан однос према инструменту.

Белтанго, међутим, никада није само репродуковао аргентинску традицију. Ту је и Ваш Балканго. Колико Балкана има у вашем тангу?

– Танго смо од почетка веома поштовали, али никада нисмо желели да се претварамо да смо рођени у Буенос Ајресу. Ми долазимо одавде и природно је да у музику унесемо нешто своје.

Тако је настао наш ауторски Балканго, спој танго језика са балканским ритмовима, бојама и темпераментом. Временом је тај опус постао препознатљив део идентитета Белтанга и нашао пут и до репертоара других међународних уметника.

Мислим да танго управо зато и јесте велика уметност – може да прими нешто ваше, а да не изгуби сопствени идентитет.

После толико година и много земаља у којима сте наступали, шта је за Вас данас Белтанго? Оркестар, посао, животни пројекат?

– Вероватно све то заједно. Белтанго је основан 1998. године и од тада смо прошли пут који тада нисмо могли ни да замислимо. Свирали смо од Европе до Аргентине, Канаде и Азије, у великим концертним дворанама, позориштима, са симфонијским оркестрима, на фестивалима и на милонгама.

Данас Белтанго чине Ивана Николић на клавиру и вокалу, Јелисавета Зорић на виолини, Реља Турудић на гитари, Петар Холик на контрабасу и ја на бандонеону.

И после свих тих година оно што нас држи јесте чињеница да танго никада није потпуно исти. Другачија публика, другачија сала, другачији плесачи – и наша музика одмах реагује.

Можда смо управо зато желели овај фестивал. После толико путовања лепо је донети део тог света кући и поделити га са својим људима.

Шта бисте желели да неко ко никада није био на тангу доживи када дође на фестивал „Белтанго и пријатељи“? Због чега би неко ко не плеше танго дошао на концерт или Танго шоу?

– Увек је право време да осетите танго први пут и доживите како делује на вас као личност. Емоција је снажна и танго вас врло брзо прими под своје. Потребно је само да му се препустите и да му верујете.

Танго није нешто што само гледате или слушате. Када му се приближите, он почиње да вас мења. Изразити себе кроз сопствени покрет, и то у загрљају са особом коју можда уопште не познајете, у почетку може деловати тешко. Али танго се некако потруди да вас изгради и у том правцу – да постанете отворенији, сигурнији у себе и испуњенији. И да испуњавате друге.

И не треба заборавити једну веома важну ствар: танго се увек дели са партнером. Ви нешто понудите својим покретом и емоцијом, а одговор који вам се враћа је непосредан, топао и искрен. Управо у тој размени лежи једна од највећих чаролија танга.

Зато бих некоме ко никада није плесао танго рекао – дођите. Најпре га можете доживети кроз музику, концерт и Танго шоу, кроз бандонеон, оркестар и врхунске плесаче. А можда ћете већ следећег дана пожелети да видите како изгледа права милонга.

Танго ће се за остало сам побринути.