Додатак промоцији књиге РТС Издаваштва „Александар Ђорђевић – Увек испочетка”

Монографија и аутобиографија овог позоришног, филмског и телевизијског редитеља, у тврдом повезу и илустрована обиљем фотографија из серија, филмова и драма које је Ђорђевић оставио у баштину, представља посебан куриозитет, издваја се квалитетом, те ће без сумње пронаћи пут до заинтересованог читаоца. 

Књига није оптерећујуће историјска, али обиље занимљивих прича чини је историјски описном и временски веродостојним документом, са посебно драгоценим регистром, пописом свих Ђорђевићевих режија.

Кредибилан је извор података за неког будућег истраживача или историографа програма РТС-а и позоришта, где је Ђорђевић такође плодоносно провео дуги низ година.

Промоције, ипак, никад довољно – посебно за добру књигу. Уосталом, ако упитате неког мање заинтересованог грађанина да ли зна ко је Александар Ђорђевић, прва асоцијација биће без сумње кошаркашки шампион.

С друге стране, серија Бољи живот добро је позната свима, старијима и младима…  Бар једну епизоду видео је скоро сваки гледалац Јавног медијског сервиса РТС-а, а гледалиште је много шире. 

Можемо се у интерним круговима шалити на рачун броја реприза ове серије, али свако ново гледање и данас броји статистичке милионе. Ђорђевић је своје име уписао на културну мапу не само Бољим животом и огромном популарношћу потписаних дела, већ и посебним даром да препозна глумачки таленат и потом га избруси у врхунског глумца. И дан-данас добар део српског глумишта се добро сећа његових савета и улога које им је наменио.

Сећања из прве руке чула су се и током разговора о књизи и промоцији када су Ђорђевићу поштовање одали бардови српског глумишта, професуре и критике, од позоришта до филма и телевизије. Светлана Бојковић, Злата Нуманагић, Љубиша Баровић, критичар Димитрије Војнов, редитељ Марко Мисирача и приређивач издања Драгана Бошковић са пијететом и поштовањем сећали су и овом приликом рада са њим (снимак је на РТС Планета и званичном Јутјуб каналу РТС Клуб). 

Прича о делу и снази Ђорђевићевог редитељског потписа, међутим, као да је тек почела… 

Ђорђевић је осим већ реченог имао још један таленат, о коме се много мање говорило.  Као и већина редитеља, пресудно је утицао на музику која је постајала заштитни знак популарних серија и филмова. А нема јаче уметности и јаче емоције од оне коју уме и може да музика изазове.

Чак и инспирација за овај текст стигла је управо после ламентирања над тренутно актуелном полемиком око писма патријарха српског господина Порфирија који је беседу или штуро саопштење заменио добро познатим стиховима. Од мене лично, наклон за потез патријарха, ко је разумео поенту и ко познаје опус Џонија Штулића и Индекса, као и шта јесте СПЦ, може да схвати суштину.

Очигледно је да стихови и музика гађају дубоко и много, а без сумње увек дају посебну атмосферу. Тако је и са опусом Александра Ђорђевића. Не би био исти да није за сваку серију и филм знао да изабере праву ноту, а по тим нотама ми данас препознајемо и неко давно време, себе у њему или пак себе данас у односну на прошлост.

Музичке нумере из Ђорђевићевих  серија и филмова добијале су не само свој самосталан живот и велики број поштовалаца, већ и бројна извођења у различитим аранжманима.  И тако већ деценијама. Покрио је најразличитије музичке укусе у свом стваралачком опусу.

Од класике до Лепе Брене, у филму Хајде да се волимо (1987) на десетине нумера данас слушамо, и у реномираним концертним дворанама и за кафанским столовима. Ђорђевић, како пише у књизи, највише је волео џез.

Имао је огромну трему када је у Београду требало да упозна Сару Вон (1973). Омиљена песма му је била Синатрин планетарни хит I did it my way, што неком љубитељу поп психологије може много тога да каже и о његовом карактеру.

Савременици се слажу да је био доминантан и упоран на снимањима.

Већина нас рођених на овим просторима, мало десно односно лево од садашњих граница је  расла уз његове серије и одрастала слушајући музику из њих. Није могло другачије. Музика је и тада, баш као и данас, бојила посебним нотама наше животе, суботом и недељом увече понајвише. Само о композицији  Миливоја Миће Маринковића из серије Отписани (1974) може да се напише посебна књига. 

Слушамо је радо и сада, у оригиналу, и у извођењу виртуоза џеза, симфоничара, трубача, ремиксима… И данас буди јаке емоције. Свако од нас своју објасни другом речју. 

Отписани (са сценаристом Драганом Марковићем) су били трећа, а Повратак отписаних четврта од укупно 11 серија које је Александар Ђорђевић реализовао у телевизијској каријери.

Пре овог добро познатог дела, редитељ се потписао серију Мајстори, шест епизода сценаристе Зорана Ђорђевића и серијал Леваци, сценаристе Љубише Козоморе за коју је недавно преминули композитор Миливоје Маринковић такође радио музику.

Следи серија је која је ушла у историју југословенске кинематографије Врућ ветар (1979). 

Ђорђевић је режирао, сценарио написао Синише Павића. Добро позната музика је Војкана Борисављевића, а онима рођеним почетком те деценије евоцира сећање на атмосферу „у ваздуху" уочи Титове смрти.

Куриозитет је да је серија почела да се емитује на дан кад је Титу ампутирана нога. Из недеље у недељу, никад се није знало да ли ће Врућ ветар бити емитован, ако Тито умре баш тог дана. Месец дана по емитовању последње епизоде, Тито је умро, испричао је својевремено Синиша Павић у интервјуу Политици. 

Јагуаров скок није добила епитет серијског ТВ класика. Три епизоде из истоименог филма настале су 1984. године.

Разлога за бројну критику овог Ђорђевићевог остварења у време јачања антиамеричке атмосфере у СФРЈ лежи пре свега у политичким разлозима тог времена, али дело по сценарију Гордана Михића заслужује изнова посебну пажњу и нови угао посматрања.

Музику су радили Војислав Костић и Момчило Бајагић Бајага. 

Са сценаристом Синишом Павићем, Ђорђевић реализује већ поменути антологијски Бољи живот. Прва сезона од 24 епизоде емитована је премијерно 1987. године.

Седели смо уз телевизор и  гледали сагу о београдској породици Попадић, фантастичну глумачку екипу и готово колективно хипнотисани слушали истоимену композицију Војислава Костића. Муњевито су се ближиле деведесете. 

После прве сезоне серије Бољи живот, Александар Ђорђевић заједно са Предрагом Антонијевићем и Милошем Радовићем, по тексту Гордана Михића, реализовао је 10 епизода серије Балкан експрес 2.

Музика је овог пута Зорана Симјановића, недавно преминулог композитора и професора ФДУ.

Једна од песама у серији била је Последњи танго или у народу, тог децембра 1989. када је емитована, тада познатији као "Играјмо танго смрти… срце ми већ дуго слути свему ће доћи крај".

Године 1991. на ТВ Београд је емитована серија У име закона, сценарио Милан Делчић, музика Војислав Костић. 

Две година касније, 1993. од Ђорђевића стижу Срећни људи, аутора Милована Витезовића,  прва од укупно две сезоне. Корежија са Слободаном Шуљагићем, а музику компонује Власотинчанин Душан Каруовић, познати композитор песама за децу и забавне музике, али и „први београдски манекен", како га се неки сећају и данас.

Његовом песмом Тополска 18 Снежана Савић постала је препознатљива, а завршну нумеру певају Екстра Нена и Боба Стефановић.

Породично благо у корежији са Михаилом Вукобратовићем емитовано је током 1999. године, са прекидима због НАТО бомбардовања.

Наредна сезона настала је у новом миленијуму, али звук насловне нумере Корнелија Ковача и данас буду емоције времена када смо је први пут слушали… 

Огромна је снага музике. Наука  данас каже да може и да лечи. Ђорђевић није српски Боб Дилан нити ће аутор објављене књиге о њему добити Нобелову награду, али својим серијама баш као и музиком која је ту и на тај начин представљена допринео је да ми овде, будемо какви јесмо. Уз праве музичке изборе, можда и бољи него јуче. И тако – увек испочетка…
 
Књига Александар Ђорђевић – Увек испочетка може да се купи у РТС Клубу у згради Радио Београда.

Са Александром Ђорђевићем разговарала и књигу припремила: Драгана Бошковић

Дизајн и припрема за штампу: Предраг Поповић

Уредник: Биљана Бошњак Драгановић

Одговорни уредник РТС Издаваштва: Драган Инђић